Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 156

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 5

Па какав може бити хлеб, и какво може бити пиће за нашу душу ? То је, прво, реч Ђожја. Да је реч Божја заиста храна за нашу душу, то се види из речи самога Исуса Христа. Он је рекао : не живи човек о самом хлебу, но о свакојречи, којаизлази из уста Божјих (Мат. 4, 4). Ђлаго онима, који слушају реч Вожју и држе је (Лук. 11, 28). Ко усрдно слуша реч Божју, од тога се реч Божја неће вратити Богу празна, докле не сврши све што хоће (Исаија 55, 11). Реч Божја насићава душу онога, који усрдно слуша, добрим мислима, побожним осећајима; разгрева његово срце л>убављу к Богу и ближњима, оживљава његове духовне силе и побеђује у њему ревност ка добрим делима зарад славе Божје и на спасење своје и ближњих. Друго, јелом и пићем за душу нарочито служи тело п крв Исуса Христа у тајни прпчешћа. О овом Сам Господ наш Исус Христос говори: Тело је моје ираво јело и крв моја ираво ииИе. Еоји једе моје шело и иије моју крв има живош вечни. Ако не једеше шела сина човјечјега и не иијеше крви његове, неЛеше имашиживоша у себм(Јов. 6,53—55). Дакле, браћо љубазна, кад се молимо Оцу нашем небескоме о даровању нашој души насушнога хлеба, тада Га тим самим молимо, да нам

Он милостиви дарује могућност што је могуће чешће да слушамо реч Божју и да се поучавамо у њој; да нам отвори ум да разумемо писмо (Лук. 24, 45), и да реч Његова не буде празна у нама, на против да буде жива и јака (Јевр 4, 12), падајући на нашу душу, да би се укоренила у њој н донела род врлина (Марк. 4, 20) На исти начин молимо Оца нашег небескога, да нам Он дарује могућност и што је могуће чешће да присгупамо трпези Христовој, да се причешћујемо Његовог најсветијег тела и Његове најсветије крви, и да нам ово причешће служи не на суд или осуду, него на опрошћење грехова и на живот вечни. Цело пак четврто прошење молитве Господње имаће оваково значење: „Оченаш Небески! Даруј нам хлеба и свега, што је за нас поглавито потребно у животу, на један данашњи дан. А што се тиче будућности, управо довољности и изобиља у животннм благама, то ми оставл>амо Твојој свеблагој и савршеној вол>и. А особито, Оче наш Небески, не лиши нашу душу насушнога хлеба: храни ју Твојим Божанственим речима, и светим Телом и чистом Крвљу Твога Јединороднога Сина Господа нашега Исуса Христа". Амин.

Мртвачки обичаји и обреди код јужнијех Словена прије и сада. Говор Вида Вулети^а-ВукасовиЂа на конгресу Фолк Лоре у Чикагу.*)

Особито је код Југослављана много славна пучка предаја (традиција), те се иста свагдано понавља (а навластито код Србаља, великодушнога и јуначкога народа), а понавља је гуслар уз гусле и приповједач причањем. Много је народнијех пјесама и приповједака даровао свијету и књизи Вук СтеФановић-Караџић, српски филозоф , те је први почео да ради на тој красној њиви љуцкога знања. Југослављани заузимљу Балкан, бива на истоку

су Бугари, Србљи се протежу с истока к југу, Хрвати и Словенци к западу. Споменута се племена међусобно спајају, особито Србљи и Хрвати, те имају готово сличне обичаје, у главни скуп, бива у Југослављане. У последње је доба постала баш нека разлика изме^у тијех племена, особито између Србаља и Хрвата, ал' је тому баш криво политичко странчарење и њекакав вјерски Фанатизам, т. ј. Србаљ је ионајбоље присташа источне цркве

*) Дне 11. јула 1893. у 10 сати пр. п. предавао је г. Вид Вулетић-Вукаеовић у Чикагу у палачи умјетности у великој дворани Вашингтон, те је по прилици овако поздракио Американце : — Кад сам отишао из домовине, с краснијех обала Сињега мора, моја су ми браћа Југослављани наредпли као аманет, да клекнем на ову слободну земљу, те да ју пољубим ватренијем пољупцем и да донееем искрени цоздрав Америци, мајци слободе и напретка. Ово је поздрав јуначкога народа, који је квае.ио Балкан невином крвљу, борећи се проти варвару Турчину пунијех пет вијекова, а да сачува своје светиље и своје обичаје. Највише ме пече, да сам нијем пред тако узвишеном скупштином, ал'срце поје пјесму љубави, те кличе: „Слава Америци, препородитељици вијека !" Било је бурно одобравање. Тумачио је бесједе Мр. Флетшер С. Басет, предсједник, проФ. Вел. Ј. Кнап а у другој сједници мпс. Кутлер. (В. Чикаго 22. Јуна, бр. 46 год. 1893.).