Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 160

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 5

Како ћемо да повратимо у народу стару побожност. (Наотавак).

3. Ваља да подигнемо манастире. Свак, ко буде ово читао, знаће, шта су манастири били цијелог средњег вијека ио свој Европи, а у нас православних људи, можемо рећи, до скора. Калуђери су били скоро једини учитељи. Манастири су тада били данашње гимназије и уни верзитети. И по свима срнским покрајинама било је од кад је кришћанства и у н>има манастира. Кад се Срби доселише у своју нову домовину, а узвишена Христова наука још више оплемени њихово племенито срце, почеше и они подизати храмове Творцу, а особито кад дође у Србији на владу кућа Немањића. По примјеру владалаца и други великаши зидаху манастире и цркве. У Србији подиже се : Жича, Студеница, Манасија, а у Св. Гори Хилендар. У нас у Босни и Херцеговини: Озрен, Папраћа, Милешево и црква у Горажди, уз коју је некад била и штампарија. Истина наше народно предање вели, да су и наше манастире зидали Немањићи, али томе се никако не смије вјеровати, особито кад имамо на уму какав је био ондашњи друштвени живот. Но из тога предања видимо баш, како је наш народ у Босни цијенио своје манастире, кад је за њих рекао, да су их Неманићи зидали. Без сваке сумње и босански су владаоци и великаши подизали манастире; а што не знамо ко је наше манастире зидао, то сукриве политичке прилике, које су у брзо наступиле биле Непријател. је све уништио што се могло. Тако су пропале и манастирске листине и хронике, којих је свакако и у Босни било. Ми га поред најкритичнијег „истраживања још не знамо или ко су били они босански „патарени, јеретици и шизматици." Манастира је и у нас било некад много више, али је све уништио „зуб времена". Све их никако не можемо подићи. јер немамо чим. Па подигнимо бар из мртвила оне, који су се до данас очували. Но сад ће ко опет доћи : Чим? Ми се уздамо, да би народ врло радо дао у то име што год може. Манастир сваки ваља да има своју земл.у, да може економију водити, а који је без игдје ишта боле га је претворити у парохијанску цркву. Па и остали би нам православни свијет помогао. Е сад кад смо манаетир подигли вал»а гледати да штедњом и радом пос-

тане имућан. Чим је мало оснажио, не смије бити без школе и то разумије се без основне. У тој школи нека су ко учитељи калуђери, јер молитва и наука њима и приличи, а идући по парохији наилази на којешта, што му може његове мисли иомутити. Зар не би таква школа пуно учинида побожности Из храма Божјег улазио би благослов Божји у школу, а дјеца будући народ-разнијела би га свуда. Може нас ко прекорити, да имамо језуитски укус. Но сачувај Боже •— ми не мислимо да народ учинимо слијепим Фанатиком, већ да учинимо народ одан, разумно одан св, православљу. Нама је осим тога познато, како с некаквим оруђем наш сел>ак ради зхмљу, а чим пане сељачки сталеж, пада и држава, јер је он темељ државној згради. Који би богатији манастир био. вал.ало би одмах да отвори школу за иољску п-ривреду. Говоре. да би манастир Тавна могао на свом добру издржавати таку школу. Ми то истина не знамо, али ако то не би могао један манастир, могло би их више заједнички. Истина и држава се за то доста брине али не може свугдје ди доспије. Па зар не би и тиме много учпнили, да се дигне побожност ? Народ би дозволио вриједне свећенике, а тиме и вјеру. Као што рекосмо најприличније је мјесто за калуђере манастир. Они су се одрекли свега свјетскога, па је боље да парохију уступе мирском свећенику који се мора побринути за жену и дјецу. Нек се калуђерима одреди пристојна плата за њихове труде. Данас нема калуђера пуно, јер риједак је манастир у нас, у коме би их било само тројица. То не би требало да тако буде, јер њих сад највише треба пооленика, који ће само на своју дужност пазити. Врло је погрешио мишљење, да они ваља да иду у калуђере, који су болесни. Баш напротив. Калуђери морају бити људи, да речемо, гвозденог тијела и воље. Калуђерство и манастир не смије бити „тихо сокровиште" с пуно различпте буради. Заиста таким ће калуђерима свак викати: преживели су се и т. д. Један брат нек предаје у школи, други нек гледа економију, трећи нек врши прописану дужност у цркви и т. д., поврх свега тога нек је игуман свјестан своје дужности,