Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 5

Б. X. ИСТОЧНИК

Стр. 167

ни празника, ни обреда, ни пјесама црквених ни читања, ни учитеља, ни крштења, ни причести. Унутрашњи одношај с Богом и тијесно, духовно јединетво с Бзиме — то је хришћанска служба!" Тако говораше Фокс ; плачући у оду-

шевљењу, дубоке увјерен у истину својих ријечи. Јавна мјеста, тргови и поједине куће бијаху мјеста његове проповиједи, коју је увијек завршивао тиме, да он то не говори од себе, већ да га је тико научио Божанствени Дух. е се.)

Један предлог у погледу наплате (уцјене) за дјевојке.

Иишући чланак под горњим насловом, намјера ми је да изнесем пред свештоване читаоце Бос.-Хер. Источника — а односно пред моју старију и млађу у Христу браћу свештенике један у нашем српско-православном народу врло штетан, рђав и убитачан обичај, који нам наш народ веома сатире и упропашћује, исто онако, као Филоксера какав внноград, те ми као свештенику спада у дужност, да по свом свештеничком праву, положају и оејећају искорјењујем из народа све штетне обичаје и зле навпке, које га у пропаст строваљују, па ко је онда одговоран и пред Богом и пред људима за то, него ли опет свештеник, по ријечима св. Писма, што вели свештенику : когоизг^киши /1-кност'и« и нера^укше/мт*, м8ка и\ г к на тје ^ взискана кбдетт^. (Иоуч. СКАТ.). Тај штетни и по наш народ веома убитачан обичај јест: „Наплата (уцјена за дјевојке) приликом њихове удадбе!" Заиста овај наслов — необична појава, — која ће од чуда и покора занијети и задивити свакога уопште човјека, па неће од чуда знати ништа о том рећи, осим можда то: „Па то може бити могуће само код дивљих и непросвећених народа ?!, коме ја пастирским гласом довикујем: „брате и читаоче ових редака, није то само могуће код дивљпх, него ли богме и код питомих! (Шта наопако, та је ли то могуће ?! На жалост јест! Огрешни и безакони човјече, — потомче Јуде издаЈНика, — зар сл>едујеш по његовом примјеру и стопама, те продајеш најодличније створење Бзжије за новац, и с' тијем га понизујеш до бесловесне жпвотиње ? ! Заиста гријех, који на небо вапијс !) Да не дуљим дал.е, описаћу цио тај хрђави и по народ веома штетни обичај, и изложити само у главном и његове хрђаве пошл>едице, у колико сам ја могао увидити и искусити за ври-

јеме ево мога двогодишњег рада и живота у народу. У нас у Босни постоји врло хрђав обичај, који је јако распрострањен по свој нашој поносној Босни (само негђе може бити у мањој, а негђе у већој мјери, који све у једнакој мјери постоји — „неприкосновен! ?") „да отац или старатељ дјевојке, која се удаје, захтјева од оног, који је проси уцјену у новцу, т. ј, ако му онај, који д}евојку проси, дадне захтјевану суму новаца, он ће му дјевојку и дати ; или ако ју је случајно крадом одвео, то неће да се помири са њиме, док му уцјену не дадне. Та свота, (уцјена), која је уобичајена узимати, долази према стању обадвију странки, т. ј. ако је дјевојка од богатије куће, па има више и скупоцијенијег свога одијела (ћејиза) дотични њезин отац, стриц, брат или старатељ, захјеваће, и шљедователно узеће, већу и своту од оног, који исту дјевојку проси. А исто је тако и у другом случају, т. ј. ако дотични увиди или дочује (ако се случано од прије чули ни познавали нијесу), да је онај, који од њег дјевојку проси имало имућнији од њега, он ће му и више зацијенити, па макар дјевојка ништа и не имала од ћејиза, на темељу чега се тај зао обичај с' правом може назвати „уцјеном", која долази до највише суме, код сиромашних: од 30--40 Фор. ; код средњих: од 60 —80 Фор. ; код најбогатијих од 100—150 па и до 200 Фор., осим осталих трошкова у томе погледу. Исти се новац (уцјена) узима одмах при самом прошењу дјевојке (ново за готово !)> јер дотични отац или старатељ дјевојке. прво пита дотичног просиоца (ако се је рад са њиме опријетељити) прво нег што му „поштење" (пуну плоску-чутуру-ракије) прими „хоћеш ли ми оволико и овлико дати, па онда ћу ти у име Божије, и у име твог сретног долазка к' мени, поштење примити, и почети се с' тобом разго-