Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 172

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 5

католички свештеници. Код нас нема тако финих изусних богослова, али ријеч једног православног „ионе" толико је снажна, да се лијепи уз срца предане му пастве. Ми нијесмо Фанатици, ми неоговарамо. неисмијевамо и не хулимо вјеру ничију, па је и опет наш народ одан своме, а туђе не воли. Ми за сједињење нијесмо, Ми и на даље остајемо вијерни вјери наших праотаца, вјери самога основаоца и утемељитеља Сина Божијег Исуса Христа, свештеним установама и св. предању, а ко оће нама, ми га радо примамо у сјединење, али само под једном и невидимом главом Пасшироначелника Хрисша, иод обредима

цркве православне, не мијењајуЛи догме вјере ни у чему ! Ако је браћи римокатоличке вјере стало до вјерског проширења, нека на првом мјесту покушају привести себи милионе протестаната и други секта, који су ту вјеру напустили, нека свој дјелокруг рашире на незнабожачким и нехришћанским народима, а нас треба на миру оставити. — По њиховијем наводима, ми се вјереки не развијамо; али то нам ни нужно није чинити, јер смо у такој вјери која је довољно сама по себи чврсто оенована, добро уређена и темељ ће јој остати нерушим, на вјековјечита времена. Мање воде теку у веће.

Црта с „Милепијске издобже" у Будимпешти.

Згодна прилика пружена је и уреднику овога листа, да види миленијску изложбу и то у најсвечанијем чину њеног отворења, обављеног у суботу 20. априла (2. маја) о. г. Маџарски народ под својим јуначким вођом Арпадом дошао је из азијатски предјела на јевротско земљиште прије 1000 година. Са свечаном успоменом и прославом хиљадугодишњег опстанка у земљи, ђе тај народ сад настањено живи, екопчана је и ванредно уређена изложба: старина, вјештина, знаности, умјетности и свију земаљских производа. Посматрајући све то, признати је, да је народ маџарски и у опште народи Угарске круновине у својој култури лијепо развијао се и напредовао. То евједочи и сама изложба, у којој се отворено да видити, какав је био тај народ прије 1000 година, а какав је опет сад. Треба разгледати старине, ношњу, старо оружје и ратну опрему њихову прије 10 пуних стољећа, па онда данашње вјештине, махинерије и остало, и та разлика сама ће нам показати, да су досељеници славног Арпада људи вриједни и потпуно способни за свјетску културу. Посматрајући све, што се на будимпештанској изложби видити може, простом посматрачу мора ум да стане и у чуду мора сам себе запитати; је ли могуће, да такво што људи стварати могу ?! Човјек све то видити може, али све запамтити и описати, просто је немогуће. Најсвечанији чин, био је свечано отварење саме изложбе- На томе мјесту, управ у средини

изложбених зграда и пред главним павиљоном маџарским на повећем простору подигнута бијаше у средини величанствена узвишена трибина (шатор), а наоколо одређена мјеста за : Министре дипломацију, магнате, високе достојанственике земље, новинаре, депутације и т. д. Особито је лијепо било погледати високе личности у старој народној ношњи златом, сребром и скупоцјеним камењем украшеној. Простор је био сав начичкан хиљадама приступним картама позваних личности. Наша босанско-херцеговачка депутација одликована је мјестом уз сами царски шатор. Тачно у 11 сати прије подне, засвира војничка музика царску Химну и на трибине се појавише Бзихова царско-краљевска Величанства Цар Франц-ЈосиФ и Царица-Краљица Јелисавета са својом високом свитом. Урнебесном „е1јеп" и „живио" не бијеша краја. Са мном је владало неко необично душевно расположење, јер је то први случај, да обљубљеног владара гледам ; а боме и остало све, што човјек око себе гледа, није обична појава-нити се то тако често у животу виђа, Бзегово Величанстро поздравио је угарски министар трговине јасним и звонским гласом, нагласивши значај хиљадугодишњег славља по културни напредак земље и народа. Говорник је више пута прекидао са клицањем Његовом Величанству, а на крају поздрава, извољело је Бзегово Величанство одговорити на поздрав и, уз звонење црквених звона и пуцњаву топова, проглаеити изложбу отвореном.