Босанско-Херцеговачки Источник

Св . 6

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 211

у калуђерству Силвестер закалуђерио и тамо остао, јер се је задруга Вучковића опет повратила у своју домовин)'. Тодор се ожени у Дабру са дјевојгсом Маром из Мајкића-Јапре. С Маром стекао је сина Косту, који је овјековјечио име својих милих родитеља, рођака и свог убавог мјеста Дабра; преминувшн у 1893. год. остави силни иметак, и распореди га на српске црквене и просвјетне цијељи 1 ). Набрзо је Тодор обудовио, и посветио се монашеском чину, узевши име Дионисије. Нијесам могао разабрати године рукоположеља, а ни још шта спомена вриједног. Негдје око 1851. године, митрополит 1Грокопије (1851.—1853.) дигне на правди Нога игумана Дионисија у манаст. Дечане. Све до 1879. год. Дионисије био је оеим манастира Гомионице. Бивао је у Далмацији око ЕрцегНовог неко вријеме парох. Син Коста звао га је више пута себи, али он не би хтио дуго бити код сина, кад га ко упита, за што неће код сина да буде, он би одговорио : „Не ћу. не ћу, јер оно је мој Коста етекао, без моје помоћи, и грјехота је, да ја његов хљеб једем, а могу себи заслужпти, Но, ипак неумрли Коста за свог оца увијек је знао, и помагао муусвачем. Године 1879. дође Дионисије манастиру и не прође ни пуних шест мјесеци, он се престави на покров преСвете Богородице, буде сахрањен у гробл>е калуђерско, на јужној страни, одмах уз цркву. Шпиро Билбија у калуђерству Дионисије. Шпиру је постригао у монашески чин епископ Босанац Антим 11. септембра 1868. године. Шпиро је прије био мирски свештеник. Родом је из Грахова ; из породице постриженнка гомионичког Дионисије Билбије било је 7 свештеника Један је био калуђеру манастиру Студеници. Паша Атлагић из Ливна, кад је поро-

') И манаетира Гомионице ојетио се је, па је завјештао истом 1000 Фор., по одбитку трошкова манастир је добио 900 Фор., Да би оцу и сину вјечито име остало у овијем крајевима, слободан сам нагласити и рећи : Е бп врло лијепо и племенито било, да Високопреч. Дабробосанска Конзисторија узме од овдашњег пастојатеља речени новац, па га да на интерес, под именом: „Заклада Косте Вучковића, сина Тодорова — у калуђерству Дионисије, игумана манаст. Гомионице.*) — п. с. и. *) Па куд ћемо с н>ом ? Уред.

био Студеницу, упозна јеромонаха Гаврила Билбију но његовој браћи из Грахова, па га узме собом. Других 11 калуђера том прпликом у Студаници погине. Гаврила Билбају откупе браћа за 100 талира. Оба брата калуђера умрла су у свом родном мјесту Грахову. Како ми је данашњи прото г. Илија Билбија приповиједао, Гаврил је био начитан калуђер, и одушевл 5 ен за цркву и вјеру. Исаија Костић, јеромонах-настојатаљ. О овоме узорном калуђеру писато је у 4. свесци Босан. Херцег. „Источ." од 1895. год., овдје ми 1е још додати: крштено име било је Исаији Илија: Код манастира, као ђака прозвао га је пгуман Дионисије Радом ; Исаија је био засадио виноград у њиви званој „Крзтишта" и њиви „Запатку". Виноград је почео по нешто и рађати, али због нехајтања, послије смрти Исаине, мало, по мало запуштен је, и сад му се истом траг знаде. Кад је оно ћелија калуђерска изгорјела (око 1865.—68.), онда је покојни Исаија дао у градњу данашње ћелије (куће. гдје братство станује) 100 дуката, а при градњи био је, како ми стари људи казиваше, душа цијеле градње. Ја сам прве школске године, употребл.ивао све књиге у I. разреду, које је покојни Исаија набавио, кад је школа начињена (1882. године), али је, као што је речено лани, у живот ступила истом 20. јануара 1891. Партенија Давидовић, игуман. Родом је из села Крухара (Сански-Мост), право му је нме Перо Делић, алп се је по оцу Давиду зазвао Давидовић. Партенија рођен је око 1822. год., у чин јеромонашкп, ступио је 1853. год., а послије смрти архимандрита Чекића 1861. год. отиде V Сарајево, с монахом Исаијом. Тадањи митрополит Игњатије II. произеде Партенија за игумана, а Исаију за јеромонаха. Игуман Партеније Давидовић и јеромонах Иеапја манастир Гомионицу према приликама обогате и све што данас манастир има, тековина је њпх двојице. Партенија је више пута уцјењиван од зликоваца. Но, и иначе Партенпја није дао свакоме преко еебе мостити, па ни уз оно бурно вријеме 1858. и 1875. Игуман Давидовић боловао је, скоро по године. Умро је 29. марта 1889. године. Околни народ у манастирској парохији, радо га се ејећа. Каже се, и мисли, да је тобоже при смрти дао сав готов новац родбини, ал' није доказано, и тако