Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 252

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7 и 8

други нијесу дошли из њихове куће, за тим послије службе, иде од куће до куће и пита их због чега данас нијесу дошли у цркву. Бјеше неки племић, који није никада долазио у цркву. Једном свештеник нареди да се цио сакупљени свијет моли за њега. „8а што ?" упита племић, а свештеник одговори : „За то, што се ви никада не молите за себе, па вам се мозке догодити каква било несрећа." Инглески се свештеници особито брину и да установе разна друштва по селима. Особито се та друштва подижу у корист невол>ника. Чланова има : почасних и правих. Први, обично богаташи, дадну неку суиу друштву, а добит од тих новаца троши се у потребе друштвене, а прави чланови дају сваке недјеље по неколико крајцара. Та се друштва зову : „друштво каменог угл,а", „друштво за хаљине", „друштво за

| болесне". „друштво за обућу" итд. Та друштва имају разне цил>еве. Друштва продају сел>анима све, што им треба, али јеФтиније него што се може купити у дућану. Тако добију за мање пара, али бољи камени угаљ, одјећу и обућу. Друштва привикавају сел>аке на ред и економију. Влада се у та друштва ништа не мијеша. Свештеник има највише заслуге за тако друштво, јер зна потребе својих парохијана, па их савјетује, да подигну тако друштво, па чим увиди, да пристају, одмах то јави и богатпјим и племићким круговима, да друштво потпомогну. У опће свештеници много пазе, да буду прави свештеници. Колико их поштују, види се из тога, што има у Британији и Уелсу више од 1000 свештеника, који су уједно и свјетски суци. По Е. Н. Водовозовој (с руског) С. Д., б.

С п и с а к неких свештених лица у Дабро-босажкој епархији, монашеског чина. Приредио и средио: П. С.

II. Калујјери манастира Моштанице. Глигорије, игуман; како наш научењак и проналазац историјских истина г. И. Руварац, вели, у II. Чупићевој Годишњици, Глигорије био је у манаст. Моштаници 1579. г. СераФион, игуман, по записима био је 1607. год. Гаврил, јеромонах, 1635. год. Ђенадије Шувак, јеромонах, родом из неког села у околици Бос. Дубице. Био је мирски свештеник, па кад је обудовио покалуђери се. Имао је сина Стојана. Пребјегне у Србију, и настани се у маст. Благовјештењу. За вријеме Хаци-Проданове буне, хтиједну га Турци посјећи но он се са сином потурчи, Ђенадије добије име Мул0,-Салија, а син му Стојан Реџеп. Год. 1815. пребјегну обојица у Земун. Шувак изповиједи се митрополиту Стратимировићу, како је за невољу потурчио се, и тако живот спасио себц и сину. Митрополит помаже га св. миром, и повлади му, да може све обреде вршити, осим св. литургије. Т>енадије и син му Стојан умрли су 1818. год. у Новој Градишици у Славонији. Авакум Ћакон, рођен у близини манас. Моштанице ско 1794. год, Имао је стару само-

И. храну матер. Авакум је био при споменутом Тзенадији, и иста га је судба гонила као и реченог јеромонаха Шувака, ама Авакум не хтједе вјером преврнути, ма да је јадна мајка наговарала га, да само како гођ живот спаси. Авакум је био виђен и наочит. Кад му је мати говорила да се потурчи, Авакум јој је овако одговорио : „Мајко моја! на мл'јеку ти хвала ! „Ал' не хвала на науци такој ! „Брзо ћеш се обрадоват' сину, „Док пред Божје изидемо лице ; „Смрт избавља од свакијех бједа; „Цв'јет прољетни тек за зимом иде. „Благо томе ко раније умре; „Па што коме Бог и вјера дадне; „А још има браће на свијету".... Узор духовник - млађани Авакум ђакон мученички испустио је своју племениту душу 1814. год. у Србији. Венијамин Влањић, архимандрит. Родом је из села Градине, у околини Бос. Дубице; умро је у аустријској Дубици 1. априла 1811. год. СераФим Милутиновић, игуман ; Јово Адамовић јеромонах. Не знам ништа више о овој двојици калуђера.