Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 7 и 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 257

љен сан себи, тешко ћете је моћи увјерити, да они спадају у исту Фелу" 6 ). Ннуци није стало до тога, што је коме „тешко" или „лако" вјеровати, него она иде заистином и њу констатује, без икаква обзира, па јој није стало ни до увјерења дворске госпођице, да она спада у исту Фелу са дивљаком, јер је научна аксиома, да су њих обоје људи — створења божија, са разумом и слободном вољом, а што је онај дивљак био изолиран од културног свијета, те није имао прилике, да свој разум усаврши, и што је његово тијело под климатским утисцима добило друкчију боју, томе није наука крива. Наука мора констатовати, да су њих обоје људи, као што су голубови и онај бијели, што се милује са човјеком, и онај зелени дивљак, што бјежи од човјека. Ма колика разлика била изме^у најнесавршенијег дивљака и најсавршенијег образованог Европејаца, опет је несравњиво већа разлика: изме^у тога дивљака и најсавршенијег мајмуна, јер мајмун ће увијек остатн мајмун, а човјек ће се помоћу својих душевних способности усавршити, и постаће као и образовани Европејац. За то" имамо непобитни доказ у томе, што је већ толико милиона дивљака цивилизовано и постали културни народи, а мајмуни су остали они исти, осим ако је који ухваћен и доведен у минажерију. Дарвинизам се постарао да докаже да и животиње имају исте душевне способности, које и човјек, само у мањој мјери развијене, У Пертијевој књизи : „Друштвени живот животнња" има врло много прнмјера за ту хипотезу, а Карло Кунис, ослањајући се на ту Пертијеву књигу, доказује да животиње имају осјев ) Ог. 1 ј. Висћпег: 8есћз Уог1е8ип »вп ићег Вагтшзсћв ТћеогЈе стр. 175—6.

ћање, које доказује са Функцијом чула, ( а утјецаје из спољашњег свијета чула довђде до живаца, а живци достављају мозгу и тако животиња добија појам о самој себп — има „самбсвијест." 7 ). Утиске, које осјећају животиње, оне могу да разликују и то разликовање може доћи код њих до „мишљења", те према тим утисцима они управљају своја дјелања; ако ое утисци често успонављају онда се развије код животиње „сјећање", које остане за вазда у памети. Када се животиња сјети, у каквој узбуЈјености, кога свох^а утиска, онда уз тај утисак може доћи и оно чега ту нема присутна и тако жнвотиња има „машту". Ово би било да животиње имају својство аперценције, које посље прелази у „аррегсерЈгепДез Гп^ш-евве" на тај начин, што, по дарвинизму, животиња и један исти моменат један предмет посматра, а помоћу маште, други преставља, који је прије видјела. Када се у души, на један пут нафу двије неједнаке преставе, онда се оне морају сравнити, а сравњење води до осуде, а осуда се не може изрећи без ,,разума" и на тај начин дарвинизам је извео закључак: да животиње могу „успоређивати," ,,пресуђивати" и ,,закључивати" и по томе оне имају ,.разум" 8 ). На тај начин дарвинизам мисли да је потпуно доказао своје мњење о једнакости изме^у душевних својстава човјека и животиње, па закључује: ,,ма колика да је разлика по духу изме^у човјека и виших животиња, неоспорно је, да је то само разлика по степену, а не у Фели." Али то неће бити тако. Примјери, које нам Пертије наводи само су изнимке, те се по њима не може извести правилан логички закључак, а тим прије, што је 7 ) К. Кумис: „Човек и животиња" I. стр. 5. „, 8 ) 1ћМет, стр. 8.