Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 7 и 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 259

денцијом. Овом приликом бацићемо општи једчн поглед на појаву тога „Балкана", на његов задатак и смер, у колико су ови изражени и притајени у првом и другом делу прве му свеске. Изласку те свеске претходили су наговештаји, да ће се покренути лист п Ва1каа", који да „разгријева својом л>убавл,у цео хрватски епископат", а који да ће имати, „да уравна пут приблинеењу источне цркве западној и да отклони све сметње које пријече то приблизвење". Све то није нас изненадило. Знали смо пре тога, да је надбискуп врхбосански, пресветли госп. Штадлер именован од папе Лава ХШ. „апостолским комисаром", а то ће рећи, да му је предана у руководство проп&ганда римска за унију, односно за римски папизам међу јужним православним Славенима, нарочито Србима. Знали смо, да је данашњем папи римском Лаву ХШ. једна од наЈСлађих заносних мисли мисао сједињења источних цркава са „римском столицом", и да он „ озбиљно мисли о том, да што пре сједини све кршћане у једној правој и католичкој цркви Исусовој", те да ће и његов „комисар" имати поверење папино да оправда што јачом и живл.ом акцијом на остварењу папиних слатких жел>а и миљених снова о томе сједињењу. Знали смо, да је папа Лав ХШ. у 7. (19) марта о. г. изданом писму то1а ргорпо, које се по властитој његовој изјави има сматрати као додатак његове конштитуције Опеп1а1ш8, изразио жељу своју, „да се што више рашири католичка штампа, па с тога саветовао, да се устроје за то одговарајуће новине и перијодични часописи а он сам да ће пружати преко својих делегата припомоћи, како би се његове наредбе могле у дело провести". Знали смо ми пресветлог госп. надбискупа Штадлера и пре његова „комисарства", још од оног „ Ошвореног писма и , што га је г. надбискуп 1883. потписао са мостарским биекупом Пашкалом, а на које Није смео одговорити бивши митрополит Сава Косановић.*) Знали смо, да Рим не мирује, а да су му разна и многа средства на располагању- Ето, зато се нисмо изненадили појави ни „Ва1капа", па ни „Балкана". Познавасмо и нашу браћу Хрвате, па нас није изненадило ни то, да тај орган „апостолског комисарства" сави гнездо баш у сред Загреба.

*) Не „није смео", кећ прилике нијееу допуштале. Уредн. „Ист."

Појава „Ва1капа" и „Балкана" је диктат римске пропаганде. Оно је ново оруђе старе борбе; ново средство старих смерова. Рим проговара стару реч на нов начин; пева стару песму новом мелодијом. Да све то нисмо знали и да не знамо и не познајемо ово старо, могли би доћи у искушење да се ипак изненадимо, овоме, што је у том старом — ново. Начину, наиме, којим се стара жеља и досадања увек рја (ИзвсЈепа ипак труде постићи. Могло би нас изненадити у „Балкану" оно тепање и пренемагање, она бо]ажљивост и несигурност, оно притајивање и околишење, оно устручавање у исказивању и изнашању правих мисли и жеља, којима стоје верно п у служби и пресветли г. надбискуп Штадлер и његова десна рука г. Др. Брешћенски, и рад којих је управо и покренут „Ва1кап" и „Балкан", Досад смо свикли да нас Ватикан и његови делегати, па и сви папски пијонири, делектнрају са шизматицима, јеретицима, заблуделима, кривоверцима и т. д., а своје захтеве према нама и позиве на сједињење с римском столицом и на поклонство римскоме папи, да постављају и исказују отворено, безазорно и одлучно, без икаке штедње. У „Балкану" је тактика измењена нова је. Тако нова и јединствена, да се нити из чланка Др. Брешћенског, „Задаћа Балкана", не види у чему је та задаћа, нити се из посланице г. надбискупа „комисара" сазна^е шта он опет хоће." Нити је ту реч о нама као јеретицима, шизматицима и заблуделима, нити је ту спомена о римској цркви као „јединој спасавајућој", „јединој непогрешивој навестељици Исусова наука", нити је ту речи о томе „да ономе није Бог отац коме римска црква није мати" ; нити |е ту говора о папи као „намеснику божјем на земљи". Не позивају се ту православни Срби да се поклоне папи, да се унијате. Не. Говори се ту само о пророчанству Господа нашег Исуса Христа о једном стаду и једном пастиру, а без да се каже да би „овчарница", имала бити у Риму, а пастир папа. Прижељкује се ту о томе, како треба сви да будемо „једно", а не казује се шта да будемо. Тепа су ту и појетизује о „јединству цркве", о „јединству св. вјере, о заједници вјере и љубави", ал' се прећуткује и затајива мисао и реч о томе, како да се дође