Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 268

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7 и 8

нице, којпма је народ дакле еамо жива црква — повјерио, да ее брину око материјалног благоетања наше цркве, — и помагања сиротиње и око потпомагања евештениг а у ширењу вјере и морала помоћу вје ,оисповједнијех школа. Ето то је задаћа нашијех општина. Сву дакле власт коју они посједују црпе од саме цркве и од црквеног поглавице то јест Архијереја, а дошл>едно од свештеника као његова замјеника. те због тога, морала би у том једном тијелу владати хармонија, која се никада неби смјела пореметити — а не на жалост да избијају на површину жалосни појави гложења и трвења свештеника са његовом општином или обратно. Вриједне наше општине, чија се ревност у старању око умножавања црквенога и школскога добра мора похвалити — и која је надалеко позната, требало би да увиде ово и да барем у будуће не држе свештеника као неко зло, које се трпи, него као прву карику у ланцу њихове власти, и као таковоме да помажу у његовој високој тешкој задаћи и да гледају свакојако да подигну углед његов и да му одају оно поштовање, које му долиК уј е — јер ће баш тијем и своју моћ и углед ширити, а сви заједнички допринијети, да се прослави име Господње на земљи, и да нашем народу — који баш са те двије стране гледа помоћи — освану љепши и сјајнији дани. Ја држим да скоро све наше зло долази због овога непознавања своје праве задаће од стране нашијех иначе у свему вриједнијех општина. Изгледа као да су општине постале прве у во^ењу бриге и настојавање око ширења просвјете, вјере и морала у нашем народу — оне су барем то узеле на себе и тако држе, — а свештеника су само ограничиле на олтар, петрахил. и требник. На жалост ве-

лику има општина, које свога свештеника и не сматрају природним чланом у својим сједницама и више пута га баш истјерају на поље. кад о неким стварима говоре. Али не треба се овоме чудити кад се узме у обзир стање наше цркве за вријеме отоманске владе и за вријеме Фанарских владика, који су гледали на наш\ т цркву и на нашу народну свијест, маћијским очима — и ако је било мало изузетака — а мислили само већина њих, како ће у мору моћи покупити своје димнице, батике и пошто ће издати „синђелију", а допуштали општинама неколицини првака народнијех (чорбаџија), да раде шта хоће, само да их не туже у патријаршију, која је већ знала ове народне тужбе добро наплатити од дотичног владике. Јадно свештенство неуко и незнано, остављено је било само себи на милост и немилост неколицине првака па тако се -— или на ово налик — још и данас код нас практикује. Зар није тако оче Крнета! Па зар онда у свему носе кривицу свештеници браћа твоја и тп с њима? Свештенство наше није дакле само онај Фактор, које се самостално креће у законитим својим границама — а то због несретнијех прилика и околности, као и због својега нискога изображења —- него је нешто баш тим спољашњим околностима условљено, а то опет зато јер је још под туторством и није самостално стало на своје сопствене ноге; једном ријечи оно још и данас живи онај живот који је живјело и пред 20 година, јер су му чланови још из тога доба. Зар није то тако г. Крнета? А што је твоја пречасност видјела личнијех мана у неколицине нашијех свештеника, које ја не поричем, јер и то су људи од меса и кости — то ипак није правилом за сво наше свештенство, ме^у којима ће се ваљда