Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 300

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7 и 8

Опачића у ГГрњавору. Рукоположен је за ђакона и свештеника 23. и 25. Априла 1855. од епископа Антчма (Србина Босанца) у Вањојлуци. Као помоћник бањалучког проте ТриФуна Јунгића слузкио је у почетку 2 године. ГГокојник је био благе и мирне нарави, а веселом прнродом знао је међу млађим свештенством шалу и смијех затурити. Од својих парохијана био је л,убљен и поштован, а то свједочи и оно велико учешће многих, који су му приликом погреба из свију околних села укчзали. Опојан од тројице околнпх свештеника и код цркве у Брчнешцима 24. Јула сахрањен. Иза себе је оставио: супругу, три ожењена сина и двије кћери. Бог да му душу прости и подари рајско наеел,е! Тодор Кандић, парох слатинско-бахољеке парохије и надзирател> Фочанског протопрезвитерата, преселио се у вјечност 1. априла о. г. пошл,е дужег и тешког боловања. Рођен је у Фочи 16. марта 1844., за свећеника је рукоположен од Митрополита херцеговачког Прокопија 15. августа 1865. г. Са смрћу овог свећеника окпнула се јшп једна грана од старог чврстог дуба нашег херцеговачког свећенства, које је при свакој потреби полагало живот и душу своју за православну вјеру и паству. Одужујући се сјени покојниковој не можемо, а да се не сјетимо тешког времена у које је отац Тодор рукоположен. Тешка то бијаху времена и чемерни дани за Србина и за српскога свећеника. Србин не бијаше слободан животом својим, Србин не бијаше господар своје муке са знојем измучене, Србин није био слободан своју највећу светињу — православну вјеру исповиједати ; није смио цркве подизати, звона износити, па ни обреде слободно вршпти. Највећим светињама српским грозиле су пропасти, које су и у најпобожнијем Хришћанину убијале искру наде на бол>е дане. Да се до краја пропасти није привео живот нашег патничког народа, да се свјетиња вјере није сасвим угасила, имао је, уз помоћ

божју, лијепих заслуга српски поп, који је свагда у то тешко доба стајао на бранику вјере православне проти силника, као чврста стијена против бурним таласима узбурканог туђинског мора. Међу такове старе, просте свећенике спадао је и покојник. Бзега није школа спремила, да буде вјерни пастир и бранич свога стада ; њега је за то очврсла љубав према православлу, као и све нагае старе свећенике. Он је, а особито док је био млађи и здрав, путовао по својој раштрканој парохији и дању и ноћу, доспјевао је редовно на сваку свећеничку дужност. Сваке године, неколико пута, служио је у својој парохијалној цркви на Сречајњу (шест сати од Фоче у турској граници) и никад му није било тешко отићи, ио најгорем путу и у најопаснија времена својој цркви ; већ је јако жалио, кад је та црква лањске године, као у граници туђе државе, предата једном пљеваљском пароху. Претрпио је покојник много у животу. Прерано му је умрла попадија, па онда умрла му је једна кћи у најбољем цвијету младости. На четири године пред смрт разболио се, па и тако болестан послуживао је своју парохију, па шта више, све до смрти своје обављао је дужности свећаничке. Пет дана је на постел.и лежао и преминуо, пошто је на велику сриједу и четвртак потоњи пут служио. Потоње двије три године обавл.ао је дужносхи надзиратеља Фочанског протопрезвитерата, како је знао и умио. Народ у великом броју отпратио је покојника до гроба, а овдашње српско пр. црквено пјевачко друштво, из захвалности према покојнику, појало је тужне пјесме у цркви и при спроводу. Покојника оплакује кћи јединица, снаха, два синовца (један је у нашој богословији) и синовица, који су остали у сиромаштву. Нека ти буде оче Тодоре лака црна земља, од Господа блаженство и в'кчиаА па^ИАТк! У Фочи, 27. априла 1896. Јосиф Кочовић, свећ. уч.

Штампарија Шпиндлера и Лешнера, Сарајево.