Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 9

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 325

љају, што значи бити у вечном блаженству или у вечним мукама, — особито што значи бити у вечним мукама, које су неописано и неисказано грозне, страшне, и које ни за један тренут не престају. Они не дају својој вери у те предмете да се добро и дубоко укорени у њима; верују само којекако, не обраћајући на њих нужне пажње, не примајући их к своме срцу, не бавећи се њпма и једва једвице по кадшто мислећи на њих. Будућег живота, будућег блаженства, ада и адских мука у садањем животу још нема, и оне се овде не осећају; а садањи живот већ постоји; и оно, што у њему доноси задовољство или незадовољство — осећамо; оно што је ту и што осећамо, то обично као да свима безбрижним људима заклања оно, што није ту, што се не може осетити, и без особптог њиховог настојања не проничу у њихову душу чувства. каква би морала проницати. Ето то је најглавнији узрок равнодушности према судбини у будућем животу, — равнодушности грешне, богопротивне и погубне, Код других људи опет узрок њихове равнодушности према својој судбини у будућем животу састоји се у превеликој њиховој привезаности на свет и његова блага. Многи су тако везани за времено, да готово већ не могу ни да мисле на вечно. Цело њихово срце, тако рећп, приковано је за блага само земал.ска. Све њихове умне силе забављене су само земним стварима, што приносе ма какву ниску, земаљску радост, или времено задовољство и срећу у животу; или пак тражењем средстава, помоћу којих могу доћи до њих. Питања: како ваља водити животна дела ? Како ће се ускоритп животни послови ? Како ће се умножити животне користи ? Како ће се подићи занатлијство на бол>е ? Како ће се усавршити земљеделство и како ће се учинити земал>ски живот пријатнијим, угоднијпм ? Та пптања пуне им целу главу тако јако, да тамо нема места никаква друга мисао. Решењем тих питања муче се они неуморно, и да дођу до новаца, да умноже свој земал>ски иметак, да се дочепају на земљн ма каквих почасти, да поправе своје земаљско благостање — жртвују све своје силе и сав свој мир; па поред еилесије таквих брпга и беспокојства немају они времена да помнсле на вечност, шта више није им ни мило да мисле о њој, Они имају укуса само за садањи живот. То је то други узрок равнодушности према

судбини у вечном животу, који се налази код многих људи не само сиромашних, но и пмућних богатих па и код најбогатијих, који су слабо задовољни са евојим стањем. Код других пак л>уди узрок равнодушности према вечном животу лежи у том, што су они заражени ма каквим грехом, на који су се одавна навикли, који им је — тако рећи — у крв прешао, и кога се потоме не ће или не усуђују оканути. Кад би ти људи добро размислили о вечности : о будућем суду и о том, хоће ли њихова вечна судбина по смрти бити блажена или несретна; то бих их то забринуло и нагнало их да се постарају да поправе свој живот. Но старање о исправци живота захтевало би од њих да строго пазе на своје срце, и да искорене у себи уобичајени грех; а тај грех им је тако мио илп тако нуждан, да они тада, кад се у њима појави мисао о будућем животу, одмах гледа да је забашуре и избаце из своје главе. А да ту мисао забашуре и пзбију из главе, траже непрестано забаве — и одају се забави сваковрсној. Бити код куће само са самим собом то је за њих несносна досада и мука. И тако, то су узроци, због којих врло много људп не мисле о својој судбини у будућем зкнвоту; а управо нема предмета, о ком треба више мислити. Јер вечност, куда ми сви идемо и куда ћемо зацело доћи, важнија је за нас него све друго. Наш земаљски живот је мањи, него један тренутак према вечном, или безконачном жпвоту. Кад смо ми тако брижљиви за садањи, кратки живот, и тако често питамо себе и друге : како ћсмо одржати наш телесни живот, како ћемо се избавити од разнпх болести, и како ћемо учпнити да наш живот буде задовољан, спокојан и радостан ; то зар нисмо дужни да још впше пптамо себе; како ћемо достићи вечни живот, како ћемо наследити вечно блаженство и избећи вечне муке ? Браћо и сестре! Врло је нужно да чешће миолимо о вечном животу и о истинама што но су нам откривене у речи Божијој у одношају према нашој судбини у будућем животу, нарочито о том, да осим садањега живота, који ће се, као што нам је свима, познато, свакако прекратити, има живот други, који неће ннкад ирестати ; да човек из садањега живота за јамачно прелази у тај другп, вечни живот; да ћс тај вечнп жнвот бити онакав, како је човек живео,