Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 302

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9

гледе ограђивања православних гробаља, иншарвенцију (посредовање) зашражили, иомоИ ируже, и да црквеним оишшинама у ше сврхе бесилтану јаиију дознаме о чему се пречасном свештенству до знања став.ва с том препоруком: да се све парохијално свештенство у смислу поменутог овог отписа високе земаљске владе, а на основу горње окружнице, без икаквог изговора одма заузме и у својим парохијама сва старинска и нова православна гробља да

народ огради, коров очисти, воћкама засади, и у сваком погледу уреди. Преко надлежних протопрезитера и надзиратеља, дужност је свештенства да поднесе својој духовној власти тачан исказ у најкраћем року, у смислу онијех пет тачака поменуте окружиице. Из консисториј ал не сједнице, у Сарајеву, 30. августа 1896. Привр. администратор епархије дабро-босанске, консисторијални архимандрит: Ђ. Магарашевић.

II. 0 наравственим својствима пастира. Саставио ректор кпјевске духовне семинарије Архимандрит Борис Превео Григорије А. НиколиЋ, свештеник у Митровици. (Наставак.)

5. 0 наравственом васпитању пастира. Врл.о много из тога, што улива уважење к имену пастира, давајући му ореол светости, принадлежи пре служби, него човеку, но карактер је нешто суштаствено лично, припадајући самоме суштаству човека, пошто се карактер добија слободним вежбањем у подчињавању воље наравственом закону, који управља човеком. Карактером се зове стално и непроменлЈИво распо.аожење, духа, који је васпитан у високим начелима хришћанске части и дужности. Он је откривење унутарњег духа, растење личнога начела, заштићен свим могућим спољашњим средетвима и слободиим радом човека. Једно полагање руку епископских, једно ступање у пастирску службу не чпне још пастира савршеним и потпуно спремним ка делу: истинито се паетирскп карактер добија дугим, постепеним процесом развијања и усавршавања и плод је свакидањих вежбања мисли и вол>е у обвезном правцу. Показаћемо нека од ових основних начела васпитања, која учествују у изображењу истинитога и доетојнога пастирскога карактера. а.) Изображење навика к доброј делатиосгаи. Кад човјек, стекавши религиозно познање, не чини од њега практичку употребу ради својега напредовања у побожности и рмди помоћи добру својих блпжњих, то он закопава у земл>у свој талант. „Обучавај се у побожности" гласи апосстолска заповест, и ап, Павле спаја захтевање

тога стојства од служитеља религије са заповедањем : „учини дело јеванђелиста", — васпитај у себи делотворну побожност, која, имајући свој основ у дубокој вери, у то исто време била би тако здрава и јака, да би могла против стати свима ударцима и притисцима живота. Непрактички карактер проповеди често произлази из тога, што ]е побожност, која одушевљава проповедника, — чисто схоластичкога рода и не обраћа се к срцима л.уди, као начелу општем и нриродном. Оно не обраћа пажњу к ономе, што јесте, него свагда има пред собом оно, штб мора бити; оно не узима у пажњу страшне умрлости и грешности човјечјега срца, и с тога се не помаља из своје душевне затворености ради изучавања опшпрне књиге човјештва, ради познавања са разликошћу човјечјих карактера. Оно има посла са абстрактним метаФизичким човеком, а не са живим бићем, које има своје личне особености, своје потребе и недостатке, — са појмом човека, а не са неким трговцем у парохији, може бити шта више банкротом ; са обућарем тога села, човеком трудољубивим и добрим оцем породице; са земљодјелцем, добрим радеником, но који има слабост да пропије своју зараду и тиме породицу своју приеиљава на потребе и лишавања, које је лако могао избећи и т. слич. Да може обављати то лично дело са појединим живим душама, ради тога се од стране пастира захтева много труда и свеснога обра-