Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 9

Б.~Х. ИСТОЧНИК

Стр. 305

штво и ван испуњавања обвезаности своје службе. У осталом, свп ти недостатци несравњено су бол>и од сувише велике расиуштеноЈти, наметљивости, глуиости, разузданости, шал.ивости у понашању. Најбољи је иут избегавати те крајности — те бити потпуно природним и пона-

шати се тако, како приличп врлом човеку, који сазнаје своје достојанство и своје назначење, и не допуштати ништа излишнога, вештачкога, особито старање показити се анђелом, будући још у телу. (Наставиће оеј.

Религијозно-морални листићи. Намијемено ттравословној сриској младежи и сваком хришИанину. Превео и попунио: Јован ПетровиЋ, свештеник-катихета и проФесор у Загребу. (Сршетак.) XI. Шта краси младост?

ТТТта. је најљепши \ т крас младости? Побожност. Она одржава срца мдадића у невиности, она их чува од хр^авих мисди, одгчзни гријех, даје мир души, а кроз то и снагу тијелу, и уважење добрих људи. Ево за што учп св. Писмо: оиомињи се шворца својега у младосши својој (проповј. 12. 1). А у чему се показује права побожност ? У томе, да се млад човјек не само из обичаја, не, да га људи хвале, не због страха, да га старији не коре моли, иде у цркву, и врши све хришћанске дужности, — већ налази у свему томе утјеху за своју душу, осјећа се, у срцу свом сретним, налази у молитвеном опћењу с Богом своје највеће уживање. Другим ријечима: од младих дана постаје он хришћанином не да је он присид>ен на то, већ од свега срца, и тијелом и душом. У прва времена хришћанства, кад је код незнабожаца владао блуд, а код Јевреја — среброљубље, бијаше заиста дивно чудо, да они, који прије^оше у хришћанство из незнабоштва и јеврејства, не налазаше за себе друге више насладе и среће, него што је читање св. Писма, дружене са хришћанима, и живљење по — хришћански. Сам апостол Навле пише за себе, да је он само у Ефесу три године дан и ноћ непрестано учио (Дј. 20.

31), а уз поуку је увијек ишла и молитва. Ето како су тадањи људи уживали у св. Писму, у духовној поуци, у братској љубави; они су шта више заборављали на храну и сан и сав свој посао, и не могоше се откинути од ове духовне утјехе тако, да су у самим мукама и смрти налазили срећу. Кад осудише св. Поликарпа, Еп. Смирнскога на гломачу, и хтједоше му свезати руке, он им рече: „зашто то, пријатељи моји? Онај, који ме је удостоио среће да умрем за њега, — Он ће ми дати и толико снаге, да ћу ја с великом радошћу узаћи на гломачу ! 1 ' — И он изу своју обућу, попе се на гломачу, и гледаше радосно, како му пламен прождираше ноге до кољена . . . Данас нас не муче за вјеру, не муче на гломачама, али се и сад често шфе доста којекаквих запрека, које сметају вршењу хришћанеких дужности. И како је лијепо видјети, кад наша дјечица, ма како да је непогодно вријеме, мраз, с-нијег или мећава, лијепо у реду иду из своје школе у цркву, тамо се Богу моле и поју црквене пјесме својим анђелским гласићем, а неки се опет облаче у стихире и тако увеличавају богослужење. У цркву их в\ г че благодатна утјеха, која их чека на божанственој литургији, код слушања св. Јеванфеља и појања црквених пјесама, — а