Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 10

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 345

насладама, и то је живот животтмчсн'). а то би багп било по начелима атеизма, јер по тим начелима човјек је: Ј.С8 пегГк тоПа 1хшТ; 1' ћотше 1 ' и све му је у томе, што уграби на овоме свијету. ГГлатон вели: „Она држава која хоће да буде срећна, треба из ране младости да научи своје главаре познавању истинитога Бога и правога добра ; ' 2 ). На другоме мјесту вели он: Права религија јест осиов држаке, за то је заслужна казне свака безбожност". Из ова неколика цитата може се извати закључак, да је од старнх филозофа, 1П егепеге атеизам био прво далеко, шта више, већина их је била убјеђена да и нема народа који не бп признавао и обожавао неку највишу силу —• Бога, што рашолаже васионом; па заиста није ни било таквог народа у цјелини, јер сва до сад. позната див.љачва племена признавају неко више биће и то биће обожавчју, а то је све по оном урођеном и Богом даном својству. да се признаје нека највиша сила. Познати културни историк И. Ј. Дрепер, у своме дјелу: „Историја умног развића Европе" 3 ) : сравњива редигије Азиских и Амернканских народа, те ме^у некима налази велику сличност, а код свих налази поштовање иеког вишег бића 4 ) „Што су пак неки стари писци називали неке дпнл.ије народе безбожницима, то се има ириписати или непознавању њиховог душевног и релпгиозног живота. или оејечној протнвоположности релпгије истих са религијом ди в.љака, или се пак од чести има приЧ Раггауает!: „Мапиа1е с]ј ре&а^ојјра е тетогПса ^епега1е, 1Л\огпо 1844. стр. 156. 58 2 ) Ое гери1>1. 111зг. VII. 3 ) НГз^огу оГ г1је тГеНееЈиа! беуе1ортеп1; оГ Еигоре 1804. — на српеки превео М. Ракић. ЈЗиди РакиХа превод књ, Ц. сгр. 158. — 104.

писати мржњи, или фанатизму, од чега се ни најбољи научењаци нијесу могли свагда да ослободе, говорећи и пишући о варварским нли неиријатељским народима" б ). Са појавом Хришћанства религпозни појмови били су у велико уздрмани, али први шириоци те Богом даие релнгије са својим начином живота, и својим удесима убрзо су свијету омилили ту религију, и Хришћанство се муњевитом брзином раширило и истисло је жз народа несавршену многобожачку религију, за то нам, у то доба, не треба ни тражити атеизма. Тек у позније вријеме, када су неки неразумни шириоци Хришћанства хтјели, да под именом вјере, раде за своје личне интересе, па им се то одкрило иочело се сумњати и онда је нешто учињеио, што је бпло против закона Божијег. Да би се то дјело бар пред савјести оправдало, у мислима се негирао опстанак Бога и онда су код те особе прекинуте све оне моралне обвезе према религији и друштву, које закон Божији у његовој души образовао — он је постао атеиста. Ако ј<? дјело, те особе, нзашло на јавност, он се потрудио да га у јавности и опере и она,а је то ишло у прилог ширењу атеизма, ј ер је било више њих, којп су се огрпјепшли о закон Божији, па видећи сада да се тај гријех оправдава, и они су прискочили у помоћ, да се обори аухторнтет онога закона. који их је осуђивао. На тај начин атеизам се ширпо све мало по мало, док најпосље није и у науци ухватио сталног корена, те данас све фплозофске стеиене, мање више ударају атеизмом. Томе је миого допринијела б ) „Поглед на религиозно васпитање и наставу" од Хрисамта Гркинцћа („Истина" 1886. стр, 317).