Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 416

Б-. X. ИСТОЧНИК

Св. 11

молитвом и евестраним усавршавањем духа, у свој ггажњи издржали су истинскц хришћани и код научног иснитпвања вјере и при зближивању њеном с људским наукама у опће. Не без основа вјера се у хришћанској науци назива богословском врлином успоредо с љубављу и надом (I. Кор. 13. 13.). До вјере лицем у лице не долази се потпунокњпгама и вањским упуствима. Она се заиста зачиње и развија у човечјем духу тако иостепено, као и свака друга врлпна-, тако се чува од опасне сумње и невјерија као на пр. цјеломудреност од искушења и развратних мисли. Зачетака вјере, која размишља и тражи истину, пмамо примјера у јеванђелију. Тако је отац несрећног бијесног сина, кад је чуо о чудотворној моћи Христовој, дошао да Га моли, да ббног исцијели и изразио је молбу своју са сумњом: „Ако што можеш, смилуј нам се и помозп нам." Али кад је Госнод рекар, да исцјељење ббног зависи од вјере његова оца: „Можеш ли само вјеровати, па је све могуће вјерноме," и овај се препао, да ће пшчезнути нада у спново нсцјељење, изрече за навијек поучну молитву за оне, којп се колебају у вјери: Гогподи, по.иози •ио(.н8 шк-бјикз (Мар. 9. 22. 24.). Сами апостоли, видећ чудна дјела свога учитеља и већ му одани свим срцем сметено питаху, кто егтк Сж, мкш и к^три и /иор( пог.т^шлиттј 6го ; (Мат. 8. 27.). Тако дпвећ се ЈБеговој науци, али не знајућ Га као што би требало, мољаху: Гогподи, приложи пдлгк (ЈГук. 17. 5.). Но ми видимо, да и при највећој просвјети они не одступаху силом науке Христове од господа и тада, кад га маловјерни остављају, налазећи да се Његова наука о тајни причешћа не слаже с њиховим тијесним појмовима, [Сврш

већ на питање Сиаситељево н( ^ оцјт ; лн и км Шити, одговарају на Петрова уста,- Гожоди к-к ко.иУ иде.и; гллголи жнкотл к-ћ Сек^ и.илши (Јов. 6. 68.). Псту су љубав апостолску потврдили свпм срцем Лука и Клеота разговарајућ се са Спаситељем на путу у Емаус и како су лијепо реклп ш гор^ло ли к-ћ нлп* крдце иишг, когдл Ои-к гокорил-к нл.и-к нл п8тн и изашалтј нл.ит^ пиижл; (Лук. 24. 32.). Тако ријеч Христова утиче на душе, које га љубе. Утицај Христов тако им је угодан као што Је било за апостоле знање ријечи Божје на Тавору' као што Петар одушевљено вели: Гогподи! докро е^т-к нлл\ зд^ емтн (Мат. 17. 4.). Ето, гдје је унутрашња свеза двају врлина — »Ђубави и вјере; осјећењу мира, радости, среће у дружењу с Христом крдф.и и о"у,ио.и^. Срце, које љубп, не отпада од вјере и у сумњама, у нади, да ће се у будуће просвпјетптп, као што је то изразио највећи богослов, свети јевањћелпст Јован: љчбазни! мисмо сад дјеца Божја, алп још се нпје открило, шта ћемо бити (I. Јов 3. 2.). Вјера загријава љубав срца, а побожно срце држи разум у смиреностп и покорности Христу и његовој науци (2. Кор. 10. 5.). У томе је тајна сједињења или измирења високог богословског знања светих отаца и црквених учитеља с опширним научним образовањем, које су стекли обичнпм путем по законима човјечјег знања, али при томе се нијесу одрекли од простоте и вјерске искреностп. Они су очистили срце подвизима исправљања сама себе, завољели Христа, у унутрашње ушли друштво сЊиме; ови су осјетили, да својевољно уклањање ума од тачног исповиједања вјере пријети опаспошћу, да ће се уклонпти од правог пута у животу и даће се раскинути жива свеза с Христом. е се.]

0 старгшској књизи, коју можемо иазватн зборник бесједа, илн слова нреиодобнога оца нашега Јеврема Сирина. (Наставак*.) Слово 207

„0 понајању и љубави, крштењу и исповједању, и похвали крста у буду^евд суду" Пречудно јављење лица божијег п страпшо оно чудо, које ће се збити у пошљедњи дан, не

бјеше од створења свијета, нити ће до онда бити, јер многе ће муње и громови бити па. зар да се онда сви не устрашимо и запламени попадамо, а колико ћемо, још впше претрпити, кад будемо чули страшно вијући с' неба трубни глас,

*. Биди ,,Б.-Х. Источник" свеска 7. и 8. стр. 335. од 1893.