Босанско-Херцеговачки Источник

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 2

главним изпором наше тврдоће и сталности у свима благородшш напорима, који су управљени ка општем добру. Свештенику никако не приличи да представља од себе народнога вођу, каковн се обично уздижу напред под утецајем народнога покрета, да стекну себи популарности и власти; такав вођа-пастир безчасти своју службу и на крају крајева подпада под власт народа, место тога, да може руководити њима, или се приморава да чини мноштво погрешака, које се на штетан начин показују на његовој репутацији и добром владању. Сва друштвена питања пастир је дужан да их расматра у строгом подвргнућу истини и другим вишИм духовним начелима, да неда повода народу да мисли, да се ои више занима светским делима,но оним највишим питањима, која се тичу истине и наравствене дужности, које лежи у основи ' њиховој и имају за себе разрешење у божанственом откривењу. ГБегова је дужност дасе стара унети у друштвени живот дух јеванђељске љубави, правде и мира, и за достигнуће те, једине те само цељи, он може да се решп ступити на позорницу друштвеногживота. Ои је пријатељ човечанства; он је дужан проповедатп Христа у његовим одношајима, којп све обухваћају, према човечјем закону и животу и, слично древноме пророку, без бојазни да прогања безбожност горе и доле, да скида с њега личину и да истиче правду јасном као сунце. Пошто су интереси религије и васпитања тијесно спојени ме^у собом, пошто је право знање -— знање исгине, пошто сама вера, до извесног степена, стално прелази у знање, то је на обвезаности пастира да даде главно мјесто Христу,

виделу света, и у делу васпитања и обучавања деце и младића. У животу, тече без престанка борба за првенством. Има безброј класа друштвених раденика, које, насупрот божанственим правима хришћанске религије и цркве, теже да узму у своје руке све главне изворе друштвених сила и утецаја и особито оиај неисцрпиви извор утецаја, !какав представља собом народно васпитање; свима је добро познато., да васиитачи народа преображавају га и дају правац живота нони.м поколењима. Дужност служитељи впшега видела и истпне јесте да без умора пази на евоју службу. Шта више сретајући разне препреке п искушења времените несреће, он не треба да оставља поверену му службу, која му представља много угодностн спроводити у живот друштва свој благотворно васпитни утецај непосредним учешћем у делу народне просвете. С пптањем о одношају пастира нрема народној просвети стоји у свези више ошнте питање о одношају његовом према књижевности, која служи изразом општег просветнога покрета једнога краја. Не упуштајући се у подробио ресматрање тога питања, ограничићемо се овде само некојим кратким примедбама. Штампа и књижавност представљају собом најшире поље ради дррштвених утецаја. Пастир може посветити дио свога времена, слободнога од испуњавања његовпх правпх обвезаности, на помагање општем благу својим пером, ако је могуће, радећи њим шта више ван богословске књижевности. Ако он има наклоност да се занима пауком или књижевношћу, треба ли да не пренебрегава развиће те наклоностн? Свакако, не треба; и свакоме, ко буде мислио