Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 3

В .-Х. источник

Стр. 93

знај, да Бог впди твоју леност и нема'р твој према божанственоме, — види Он твоје безпослпчење ио туђим кукама, празан разгонор и лакрдије твоје.. — Долазећи па нсповест, затајшп ли кагсав грех пред оцем духовним: знај, да Гјог види твоју лаж и лажнп стид твој . . . ГТећеш ли никако да испуњавапт хршпћанску дужност псповести и св. причетпГза, истичуНи оскудицп своје и дру^е неосноване пзговоре : знај да ]>ог види уз[»ОЕг зашто нећеш — крајњи немар твој о дупш својој н спасењу њеноч. Гњевиш ди се, свађаш ли се, наноспш ли чим год увреде ближњим својимм, мрзпш ли кога, лажеш ли, вараш лп, крадеш ли: знај и запамти, да Бог све види, злу и лукаву дугну Т В0 ЈУ) 11 твоја грешна дела. Укратко казатпг ма како да греишмо — речпма, делом пли помисдима, — 1 увек треба да се сећамо, да је Бог свуда и види — п рђаво дело наше, и нразну реч, и зле помисли. СеНаље свудаприсутности свезнања Божјега

може да пспуни душу нашу страхом п трепетом и да нас удал.и од греха ; јор кад је Бог, мрзећи зло, свуда, и свс впдп, и у књизи својој записује; то запста за свако рђаво дело наше, за свчку празну за свжу злу помисао — зах теваће Он од нас одговпр и сгрого Ке нас казнити у дан страшнога суда (Мат. 12, 3(Ј). ако се сада пе покајемо и но ионравимо. Браћо ! Сећајмо се увск о свудаприсутности и свезнању Божпјем — тој пстинп, утешној зл оне, којп чпне добро, страшној н грозпој за оне, који чине зло. А оеобито не пуштајмо је из вида у садање „в< ллке" дане, у кгје нас св. црква зове на удвоетручено старање о чпњењу добра, о очишћеп,у грехова нашпх, о поправл.ању и и спасењу пашсм. Амшг. У Митровкци 1897. прерадио и говорио: Глигорије А. Николић, свештеник.

0 дужпостг Светп г Гпхон излажући дужпостп пастира у поучавању своје пастве, вели 1) Свагси гсојп хоће друге да исправља, пужно је да прво псправи себе; ко хоће да учи друге, гготребно је прпје да научи себе; ко хоће друге да упућује и спасе иотребно је да и сам буде обазрив и пажљттв;-ко хоће да друге паставља и да их чува, гтужно је да садг буде добар и исгтраваи у свему; ко хоће да будс во|> другим и да им покаже пут у царство небеспо, мора ићи напријед у свему што је добро, племенито и узвишено; ко хоће за друге да посредује и да се молп, мора прије свега сам бити проснјећон, чпст и непорочан. 2) Настпр је дужан учити људе непрестано и приводитгг их до истиистог кајања; у срца људска усађивагн .љубав п страх Божији, неустрашиве и окореле

га пастира. грјеганике судом Божпјим страшитгг, пзгубљене и ;>а очајгпве склоне милоптћу Божијом и евапђелском утјехом храбрити, сујеверпја, расколе н јереси тријебити, цјптећа за то зпаша са пзвора Израиљских. 3) Мјесто учења је храм свети; но пастпр може снуда а и дужан је у свакој прплици гдје се скупе људи њему повјеренИ учпти их, само ако су прилике удеспе за то. Брижљив и мудар пастир у сваком случају умјеће се наћи а оцијенити шта и о чему треба говорити, као пгто видимо у Еванђељу. Сједећи за трапе.зу, огг пеможе говорити о трапези небеснога царства. 4) 0 оиоме гпто има пастир да каже пастви, треба довољно да расуди и добро да размиели. 5) Кад се говори скупу— множини у опгате, може се говорити строжије и