Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 156

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4

рукоположен за ђакона 26. јула 1870. године у сребреничкој цркви, а за свештеника 6. августа и госп. у Прибојевић цркви котара сребреничког и буде додијељен ђеду, попу Јосифу, као парохијални помоћник. Својом енергичношћу и одважнотћу, својим патриотизмом за вјеру и народ, толико је радио, да је против себе навукао био жестоки гњев од стране турадије у оно вријеме тирјанско. У то вријеме, тражећи га и гонећи по свом бјеснилу, долазио му је живот више пута у опасност. Против свију својих незгода и патњи борио се, и умјео је доскочити, својом куражи и разборитошћу, али кад је увидио, да му нема опстанка у родном му мјесту, принуђен је био тражити уточиште у Србији 1876. год. У Србији се овђе онђе налазио, некад у манастирима, некад код свештеника, као капелан, служећи дакле и опет цркву и народ, све до мјесеца октобра 1878. год., у које је вријеме и окупација Босне и Херцеговине обављена. За све вријеме тамошњег бавлења, много је искусио — придобио знања, што му је важило, као допуна првом за свештеничко звање, у овим крајевима. Приволом и жељом народа, и црквена општине сребреничке буде, посли^е смрти проте Саве Поповића, пароха кравпчког, препоручен сарајевском митрополиту Антиму за проту, те га ова} позове и произведе за протопрезвитера, у Сарајеву 1. априла 1880 год., о чем и писмена свједочба постоји. Кроз то добивши звање, добио је и већи углед код народа. Истина, да није велике науке учио, али је ипак много дотјерао био, да се с многим школцем могао поколичити, било у разговору научном, било у бесједи; било истрајношћу у службама. Реван је био за похаћање цркве, вјешт у правилпма црквеним, вјешт али ипак непрећеран у церемонијама при обредима. Поштовао је и љубио науке и ако није велике науке учио што је и посвједочио, да је свог брата Теодосија школсвао не жалећи нн труда ни трошка, прем да је и сам се налазио у сиромашном стању. И сипа свог јединца Саву е школи жртвовао, желећида га она цросв ( ети

што по божијем промислу није могао дочекати радост у узданици својој. У опште рећи био је омиљен и уважен, поштован и љубљен и од народа и власти. Умјео је достојно и свој углед одржати и народну љубав придобити. Боеговим настојањем и ријечју, цркве су многе у подручју подигнуте, неке поправљене и украшене, а свештенством је љубезно управљао. Шеговим настојањем и црквена општина узела је бољи ред и добила углед; његовим настојањем, упливом створен је темељ садањем, црквено-пјевачком друштву у Сребреници. У свему је дакле, колико су му његове умне силе допуштале, радио на корист. Да ли је тако, како наведох и оцјених рад и дјела покојникова, то апелујем на његов народ, на његове поједине чланове парохијане, те нек они оцијене и према том признају, а мени, као његову брату није толико припадало живот, рад и дјела његова истицати, Хоће ли га паства — народ и на даље у успомени имати, то би била част и љубав народа према њему, као што је и посвједочено жалосним учешћем при спроводу ц погребу. И још би отац прото стекао љубави; још би доста учинио вриједно свог спомена, да га пророчице смрти — разне болести, не ослабише, те проузроковаше и нанијеше немилу смрт у петак рано, у 4 х / 4 сата 1897. Тај дан нанесе жалост пастви, тугу породици и плач сиротињи за навјек. Спровод његов тако је величанствен био, каквог Сребреница у себи није имала, нити ће имати, као што је и диван дан био, да се није могао бољи од Бога жељети. На спроводу његову било је 8 свештеника. Марко Поповић парох пожарнички из Тузле, као стриц, који је био дошао у нади ради посјете и виђења; Јово Брежанчић парох јеремићки ; парох факовићки ; Тодор Марковић ; парох прибојевићки; Саво Дангић парох братуначки; Ристо Поповић, парох дубравички; Димитрије Блажић парох карински и Јосиф Блажић, парох височнички. Сви су се стекли да посљедну услугу и ,почаст одају брату и оцу проти свом.