Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 158

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4

био коњ код истога Меје, док му старина није дао двадесет и пет дуката рушвета (мита). У 1878. год., и четвртога сина ожени, а за ђакона рукополозки га дабро-босански митрополит Антим 25. јануара, а за свсштеника 5, маја 1879. г. По вољи божијој, умре свештенику Гаври попадија 1884. год. 6. априла, те старина остане уцвијел>ен. У 1888. год. свештеник Гавро, по конзисторијалној наредби, оде у манастир Гомионицу, те још већма.старину оцвијели судбина, тако ти је старина вијек провео. На спроводу његовом било је четири свештеника и то: пречасни госп. Симо Поповић, почасни прото из Јелића, Јово Јелић, свештеник градински, Герасим Кочић, јеромонах манастира

Гомионице и Гаврил Стојнић настојатољ и игу ман манастира Гомионице, многобројни народ из његове и из оближњих парохија, да се са старином посљедним цјеливањем опросте и до вјечне куће испрате га. Опрошт .јну бесједу изговорио је пречасни госп. Јово Јелић, напоменувши трудбе врлог старине и оданоот народну, којом је ногеој иик увијек био предусретан. Покојника оплакују синови: Стојан, Трифун, Ђорђо, Гаврил, игуман и унучад. Мир нека је пепелу његову, а душа му отпочивала у царству небесном! Г. С.

Пртшослано*).

Пречасном Господииу „Крпети" на његова наклаиања у „Српству.

„И језик је ватра, *евијет 'иун I вријеме. кад је она његова родољубива расправа неправде, Тако и језик живи међу нашијем удима, поганећи све тијело, и палећи вријеме живоТа

нашега и запал>ујући се од пакла. Језика нико од људи неможе припитомити ; јер је немирно зло пуно иједа смртоноснога." ЈаковШ. 6. В Кад сам се ријешио, да оно лањске године ппшем у овом листу неколико примједаба, на пиоање Пречаснога госп. „Крнете" у „Српству," била ми је нам]ера: да одбијем скроз неосновану његову тврдњу и клевету, као да је наше српекоправославно свештенство узрок и повод што пада „релиђија и морал у нашем народу." Да ли сам ја постигао постављену цијељ, или не, нека Други о том пресуде, ено им Источника од лањске. годнне за август септембар, и октобар. Ја сам то учинио, јер сам држао да би се огријешио о моју свештеничку дужност, кад би прећутао тако дрску и неосновану клевету, на цијелокупно свештенство у Босни и Херцеговини, којега сам и ја „законити" члан, и које је господин Крнета у „Српству" насликао у најцрњим бојама тако, да би сваки прави родољуб који је оно прочитао, морао се гнушати сваког свештеника из Босне и Херцеговине па и самог г. Крнете, да се је нешто нашао у Вргацу или гђе тамо у војводини у оно

штампана. Читајући тај првобитни чланак г. Крнете држао сам да имам посла са човјеком пуним поштења и хришћанског морала, са свештеником, човјеком узвишеним над сокачким и пиљарским пословима оговарања и подметања, и човјеком, који је узео перо у руке из чисте и родољубиве намјере да помогне општој ствари и добру нашега јаднога народа, наше св. матере цркве и њезинијех служитеља т. ј. свештеника, који су до данас барем од свакога запостављени и омаловажени: у сваком погледу. И зато баш што то држах, ја сам се усудио писати у овом листу о тој теми коју је он у „Српству" покренуо, и то посве објективно, без икаквијех нападаја на његову или ма чију личност —- и онако како сам ја ствар познавао, и могао познати у току времена од 16 година могајавног што учитељског — што свештеничког рада у овом дијелу нашега народа. Али сам се љуто преварио! Јер кад сам сада прочитао писање његово у „Српству" од ове године у броју 12. 15. 16' под наводом: „Опровржење заблуда „једнога" попе „за, братију" у Бос. Херцеговачком Источнику" од 1896. год. на расправу „зашто пада релиђија и морал у нашем народу" онда

*) За оадрзкај под горњим насловом, уредпиштво неодговара.