Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 181

Не претварај се, да си углед, већ 13. главу првог писма Коцинћахшма и ријеч Павлову Тимотеју требало би да сваки учитељ често пред очима има. Није главно у ствари претходна наука, већ ранији живот. б) Доброта религиозне наставе не познаје се по знању дјеце, већ по њиховом понашању. Озбиљни запт у школи, побожна тишина и жива пажљивост дјеце, жива марљивост и добровољна иослушност, уљудна смјерност и трајна иобожност до смрти: „то су плодови, које хришћанска религиозна настава може донијети, ако он хоће да има права на биљешку „добро" Гдје такових илодова иема, гдје се благослов религиозне наставе не познаје по добром духу шксле. ту се у том недостатку у исто доба опажа са свим сигуран знак, да је у религиозном учењу младежи ма шта неистинито, бндо само то, што учитељ из чисте савјесности превелику важност иолаже на вјечно повраћаше оштрих дефиниција и на изуст учење одређепих формула, или што је об частољубиви егоиста, који се впше стара о религнозном знању дјеце, ради чега се мора катихизнрати, испитивати и прославити, а према томе се занемарује упражњавање у блаженству, које се често отима погледу и свјетској похвали. Практично изво^ење онога, што је признато за истинито н добро, најважније је! Гдје упражњавања у блаженству нема, гдје се дјеца озбиљним школским заптом не привикоше, да живе према науци религије, и гдје васколики школеки запт није сходан израз религнозног живота у школи, ту је сво настављање некорисно. То звони чудновато. али има нешто истине у том, кад Вебер каже: Боље живот без хришћанства,

него хрпшћанство без живота. в) Племенитом угледу учитељеву и строгом запту школе мора се за тим још треће додатн : жива ријеч и настава, која живот иробу■ђује, о којој Шлајмахер вели: што у животу има бити најживље, не смије се испрва као мртво приопћавати, и ПГирен: „Што помоћу учитеља у дјеци треба да буде живо, мора прије свега бити живо у учитељу. К настави, која живот иробуђује, пршшсује се заиста много више, него што већина људн мисле. К томе припада способност у учењу, која је кадра божанску истину дјеци тако живо пред душу изнијети, да дјеца с унутарњим оком гледају, што спољашним ухом чују; к томе припада јасност говора (I. Кор. 14. 10—20), која, а да не размрви зрна божанске рпјечи у брашно с простотом и народним начином изражавања снаја топлоту срца, која је у стању да дијете одњегује, т. ј. да га повуче к божанском и вјечном. Настави која живот пробу^ује, припада подробно познавање иеторије откривења и тачни поглед у вјечне сврхе отхрањења божаиског земаљског васпитача (I. Тим. 2, 4) Томе прппада прије свега хришћанством одушевљенп, педагошки образовапи и дјеци с усрдном љубављу одани учитељ. Благо ради тога учитељу, који на питање свога Роспода: Симоне Јонин, љубиш ли ме? с Петром може одговорити: „Да Господе, Ти знаш, да те ја љубим" (Јован 21). Само гдје та љубав у учитељеву срцу пребива, учитељ се има сматрати као од Бога позвани и ону велику заповијед: „Паси овце моје" има сматрати као заповијед, која је њему дата. Ко нема срца за хришћанство, коме ! је ријеч о крсту лудорија и саблазан