Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 182

Б.-Х ЛСТОЧНИК

Св. 5

(Кор. 23), или ко библију не чита с оним побожним мишљењем, тсао дијете тестамент свога оца, коју чита као адвокат, томе је стало само за тим, да шчепа онај тестамент, и да га стамани: тај се не смије хвалити да своју религиозну наставу врши јеванђелски и педагошки, у опште да је не учи. ББегова учитељска задаћа наличи свјетлости трулих материја, која до душе свијетли, али не загријева Осим захтијевања, да религиозна настава у нашој школи мора бити хришћанска и јеван^елска, у хришћанској вјери укоријењена и хришћанским духом прожмана, настава у библији и изван библије треба да је сходна жељи Лутеровој, који вели: Прије свега вал>ало би, да је у вишим и нижим школама најодличнпја лекција св. писмо, а младој дјеци јевангелије; гдје св. писмо не влада, ту ја не савјетујем никоме, да своје дијете шаље. Главни критеријум педагошке релнгиозне наставе састоји се у томе, што се он управља по душевном становништву дјечије природе, дакле не премјешта саму врнједносг и уџбену материју, већ и субјекат, који учи (дијете—односно разум и способност његову за посао) сходно узима у обзир. Ако желимо да

видимо, шта то значи педагошки добити хршнћанску религиозну наставу, потребно нам је погледати на Христа. Он је одиста учитељ над учитељима, не само за то, што је свој цијели живот служби божијој, а с тнме и служби љубави и осветио већ и за то, јер је начин његове науке био тако изврстан, да. ће она служити свима, временима и свима учитељима као ненадмашиви примјер. Свугдје Он уважава дидактичне законе од лаког до тешког, од блиског до удаљеног, од познатог до непознатог; свугдје је његово тумачење тако просто, да га свако дијете разумије, и шта више опет тако узвишено, да га ни најученији ме^у најученијим сасвим испитати не могу. Свугдје се он управља по душевном становиштву субјекта, који учи. Говори ли народу, говори ли о љиљанима на пољу, о врапцима на крововима, о коси на нашој глави: говори ли он фарисејима пита: „Како је написано у закону?" Па пријеђе ли истина разуми јење за Његове слушаоце, тада Он вели: „Имам вам још много рећи, ади то ви нијесте кадрн понијети". То је права педагошка мудрост, непоштовање, које наноси учитељу највећу срамоту, а школи највећу несрећу.

Бесједа,

коју је говорио у сраско-превославној цркви рогатичкој на дан 9. фебруара 1897. год. М. Поповић, парох рогатички. Благочестиви ХришКани и љубезмм браИо! Прва свјетлоет божанствеие науке Христове

засјала. је на истоку, те је отуд и нас обасјала. На истоку се је родио Снаситељ свијета — Син божији. (Јва она мјеста, кроз воја је Син божији — Христос пролазио, у њима живио и велико

ДЈело спасења људског свршавао, зову се светим мјестима. Међу овим светим мјестима најглавнији је Јерусалим 1 ), кога је још у старом завјету нророк и цар Давнд назвао: Нови-Јерусалим. Јеру-

х ) Јерусалим св. град основао је Мелхиседак цар и првосвегатеник божји.