Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 192

В .-Х. источник

^Св. 5

а јунак ка му и отац. Пошто му Турци притисну по царевине, он се задеспотио. као један књаз, и крене војску да води у Косово да с Турцима опет мегдан подијели. Па кад крене с војском из Крушевца, његову коњу почну ноге упадати у земљу. 1 ) Тада деспот устави војску и рекне: виђите јунаци, ја могу и коњ ми може, али нам Бог неда, за гријехе нашије предака. И врну се дома. Бог је. веле рекао, да Турци царују 300 година. А што је више оо тога, то чини српска неслога. VI. Сибињанин Јанко — Мађарин, син је Високог (Јтевана. Позвао га мађарски краљ на неки договор противу Турака, и позабави се у њега, ско тога. Краљ је имао лијепу кћер за удаје и она се заљуби у Високог Стевана, и понуди се да му буде жена. Млади деспот каже да је ожењен, те за то је не може узети. Алп млада госпођа не одмиче од деспота. Кад деспот крене дома, пред њим изиђе краљева кћер и каже му да је шњим затрудњела. Деспот дадне ђевојци два златна обиљежја са потписима, прстен и бурму, и рекне јој : „Ако буде мушко подај му прстеп, да зна ко му је отац, ако ли женско, подај јој бурму, да зна ко јој је отец. „То је мајка бан војводе Јанка. Она је родила близанце Јанка и Јаницу. Маџари дали су мушком име „бан Јанко" а деспот Стеван Високи дода „бан Јанко Деспотовић," Јанко је за то помагао оцу Великом Стевану на Турке. А Јаницу се удала за бана хрватскога и родила Бановић Секулу УП. Деспот Ђуро Смедеревац, еин Вука Вранковића, а сестрић Високог Стевана. Њему ударе Турци и притисну му државу, и заробе му у Смедереву два сина и оба ослијепе, Вука и Гргура. Деспот добјежи с благом у Дубровник и ту га да на оставу, али га лукави Латини преваре. те запише на вратима града: „Дођв г Вуро и донесе благо, оде Ђуро и однесе лаго," —• и тако му све пропане. Прича се да је и Зетом владао, па пошто одрасте- Црноје, отац Иванбегов, деспот се опет врне у Србију, и завлада њом, с помоћу Сибињанин Јанка и Бановић Секуле. V Други причају како је гонио Турке преко мора и бацио топуз о море за њима, говорећи : кад овај топуз у Крушевцу, тада Турци у Србију, Кад се врне дома деспот нађе топуз о чивилуку, циједи се од воде, и т. д.

VIII. Марко Краљевић, син је краља Вукашина. Питали га неки: Марко, какви су Турци и вјера њихова"? А он одговори: Зла вјера, а још гори Турци. Питали га били се потурчио за које благо? Не, вели, за благо никакво, али бих од ината. Није се потурчио, ма јест био удворнца цару, за што га Срби некћеше закраљити. За то није ни био у Косову. Али се послије покаје, остави пара, и појаше шарца, и крене се пут Косова, да ту купи све Србе и да ту опет дијеле мегдан с Турцима. Идући преко једне планине, заносио се у неким мислима, кад му неко ухвати коња за узду и стане. Марко ее тргне и потегне сабљу, а у том тренутку угледа лијепу ђевојку, која му коња држи, и повиче: Шта си ти ? Ђевојка : Ја сам вила, Марко Краљевићу, познајем те по господском лицу, и твојему шарцу. Дру. гарице ме оправише, да те свратим у госте код евојих поеестрима у јпећину. Пећина је била златом искићена Виле дивно Марка дочекаше, са мирисним планинским биљем угостише и њега и шарце, од чега ту и до данас рајски сан бораве. Али с.у му рекле виле, е ће га пробудити кад сване, да изиђе на Косово, кад буде суђено да срби опет царују. IX. Милош Кобилић, веле, да је био виловит, не зна се ко му је отац, а мајка му је вила, родила га у гори па га нашли цареки чобани, који су чували ергелу, нашли га у трави повијена у меканој свили. Чобани га узму и гладно подоје под кобилом, за то се послије и звао Кобилић, а сад га зову Обилић. Био је сила људска. Кад је распорио цара Мурата у Косову, и ухватили га Турци, на муке су били, е га не могу посјећи од оклопа, док није кључ проказала некаква баба проклета. Прича се, да је замолио цара, да њега прије посијеку, па Лазара цара, да се увјери да Милош није издајник, и послушали га. Десна му се рука посветила, е је њом убио цара Мурата. X. Вук Бранковић није био прави издајник, е није прешао у Турке да им помаже. Вук је био велики господичић, па му се кривало е њега не зацарише Срби, но Лазара. Али он нпје мио био народу, ка Лазар и Милош, за то је Вук оба мрзио, и завађао их. За то се макао из боја, те оба главе изгубе, па и царство. Јо'а се на-