Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 7 и 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 261

милосрђа Божјега. Душа човјечја влада невјеројатном силом противљења шта више у најслабијим природама, и често до посљеднег тренутка жнвота не жели да се покори вољи Божјој. Рордост, кад-што овлада савргпено бесмртним дјелом његовох л а бића. Пастиру треба да буде познато тако исто и она често понављајућа појава, да сами процес болести често производи у души болога равнодушно расположење, дријемљнво спокојство, које искључује сваку мисао о будућем и које се пропраћа потпуним немаром даљих брига о души и тијелу. Пастиру је неопходно разликовати та стања, као резултат општега раслабњења духовних и тјелесних сила болнога, од правога спокојства душе, које се добија вјером. Дјеловање утјентних љекарија на душу тагсођер бива врло велико и може изазвати радосно и спокојно расположење у болноме, свијетли и пун поуздања поглед на загробни жпвот, о ком болесник савршено заборавља по озлрављењу. Треба да се стара одстранити ум болесника и онога, којн умире од земаљских нада и очекнваља и управљати га ка Христу. Говорећи кратко, пастир је дужан држати дик Спаситеља пред духовним погледом болника, бити послаником милосрђа наде тако, да из уста његових лију се ријечи божанствене благодати и милости, — ријечи живота.

Посјећујући болника у тешким и опасним за живот тренутцима развијања болести, пастир не треба да заборави о том и у перијоду оздрављења од н>е: тим ће му самим показати, да се он у својим посјетама руководи чувством љубави и учешћа према болнику, а не јединим потребама службенога дјела. Пред посјетом болесника добро би било предузети неке приправне мјере, да би ју учинио највшне корисном за болесника; на пр., изабрати мјеста из св. Писма ради прочитања, особито згодна према датим околностнма, за раније промислити поучења, која он има дати болнику, да би она била проста и кратка, лака ради разумјевања и у то исто вријеме пуна спасоносна истине. Она треба да буду удешене на тај начин, да би их страдалник могао лакше разумјети и задржати их у својој памети. ГГастир је дужан доносити помоћ и утјеху болноме не само у вријеме предсмртних страдања, него да буде и руководитељем његовим у току свега хода болести; јер док је дух још ведар и способан ка свјесној мисли и слободном раду, ријеч Божја може веома благотворно и спасоносно да дјелује на њега, јер болест затвара двери за спољашњи свијет и даје могућност дупш концентрисати се у себи ради мисли о Богу и вјечности. (Наставиће се.)

Лекције из „Каноиичног Права". По рукопису из богословије, с додацима пише Ненад, пресвитер.

Приступ. § 1Ради тога, да нам буде јаснији појам

неколико ријечи о релнђији, о цркви, о праву у опште. 1. релиђијом зовемо одношај између

о црквеном праву, унапријед ћемо рећи | Бога и човјека. По томе имамо у рели-