Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 270

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7 и 8

мнењу, због шта, таковим школама повјеравала би се дјеца одличнијех грађана и богатагаа. Тадај, такове бијаху школе, окористивши се популарношћу Л. Зоља у Либеку, надинтенданта Дема у Алтенбургу, пастора Најендорфа у Ангалту — Десау, пастора Хр. Гауна у Готу 1 ). У опће, потребито је примјетити, да се у течају 18 вјека свршио само тај прости факат, да се у првој снаги школи прибавио нови фактор т. ј. влади, која, док иђаше подруку са црквом, сматраше се школа као оруђе поради јединственијех и добријех цијели. Али, та двојственост — дуализам, па тако рећи наДутост у карактеру цркве са државом, претендирајићом руковати са школом. не би у стању дуга времена остати у хармонији; јер црква и влада у својим интересима, далеко су неистовјетни, по чему заједничкп им одношаји свагда ће бити трудним сударом међу собом. Ставшп упоредно с црквом у дјелу јуриздиктичком над школом, влада је одма зажељела евојим интересима. У тој жељи, бјеше дужност промаћи се е црквом, која хтједе од школе учинити за себе орудије. Промакнуће на тај начин поста неизбјежно. Тек у теократичкијем владама тога провлачања бити не може: древни незнабожачки жрец бјеше преставник религиознога интереса и свега умнога капитала и тога свога времена; у теократичком пак времену древнога Израиља у коме не бјеше подјеле између цркве и државе, не бјеше никакове педагогике у смислу науке; сви радници теократије бјеху и педагози и сва историја народа Божијега, што бјеше грандиозним актом божанственога васпитања 2 ); у средњем вјеку западне Европе, када се држава подчинила цркви, она није подчинила гласа за самосталност црквену, а када би се ријешила служити цркви, ту би услугу чинила кроз цркву. То ми видимо у епохи 18 вјека у Европи; а видимо и да се теократички строј живота руши под ударцима реформације, а особито у вријеме францеске револуције, одбијајући мало по мало све прерогативе цркве, створене средњега вјека. Наравно, потраживши с црквом право над школом, држава је стала на стазу, која ју је повела даље од простијех задружних жеља, помагатц напоредно с црквом народно образовање. ') Цит. 2еррс, ор. С1{. 319 и даље. ') Сш. Ра1шег, Куап^. РаЈауо^. стр. 4—в.

Набрзо ћемо виђети, да пут предузети државом, није на далеко паралелан с тим, којим је скромно ишла течајем вјекова. Вјек 18. је подигло у лицу државе несравњеног противника цркви; снага и енергија појавила му се у XIX. вјеку. Блиском појавом силења државног одношајем к школп, послужило је далеко о оспособљењу школскога дјела, зачетог предпрошлога вјека, подигнућем на степен самосталнога института, а служба му на степен особне професије. Крај прошлога вјека, а почетком нашега, особито су значајни појавом особите класе људп, специјално преданијех к дјелу васпитања и науке педагошке. Фактички коначно налик ти људн бијаху из одавна, а историја педагогике одпочимље им генаологију аВог>о — издалека, но фурмулисање шипа педагога у сопетвеноме смислу, као професионала, свршило се у почетку нашега вјека. На чему те нове професије стоји знаменити Несталоције, који се по справедл,ивости називље праоцем свију сувременијех педагога. Са временом његове дјејателности, почимље у самоме дјелу педагошка реферма. То бјеше личност, која одпрвом баци поглед на дјело васпитања, не ка-одјело прифатно, већ као самостални потпуни процес, нмајући свој закои и сопствена начела; уносаше у тај процес какове било спољашне мотиве значеће по његовоме мнењу, срушење цијелости тога процеса ; основом васпитања, он је ставио човјечност, бпо ж рки поклоник права човјека, нарушенијех иитањма васиитнога доћеривања насилном стегом човјека пред заузетим идеама; он узимаше исходном тачком своје науке очигледност г. ј. принцисис казати Комнерскијем, те је рекао, даје човјечија природа развија под природнијем законима, с којима је дужност саобразовати свако истипито васнитање; почимљући развиће дјетета с. дјелатношћу његовијех петчустава држећи се очевидности. Тај је основни принцип повео Песталоција к томе, што у броју његовога елементарнога образовања, религија не налазаше себи мјеста; мјесто религиозне атмосфере, заокружаваше старо васпитање Песталоцијево напућивање на фамилијарни и опћеживећи начин, т. ј. „ домаИе огњиште и ! Он викаше, ти си истинита школа човјештву! Мајке! не отуђујте своје дјеце од њедара природе"! Омисао тога устанка биће