Босанско-Херцеговачки Источник

I

Св. 9

Б.-Х. ИСТОЧНИК

поштовањем изговара ријечи: . . . „да му је слава и милост", чим се доказује велико српско-народно страхопоштовање према овом правом народном и српском светитељу — „да му је слава и милост и ; како 'но рече драги мој приповједач). А сад, како сам чуо од људи, да ти испричам: како је постало језеро Борци. Кад је оно св. Саво ходао по кршној Херцеговини, сврати се у Коњиц па ту остане један дан, гдје је проповиједао Христову науку. Коњичани добро дочекају калу ђера Саву, а он их благослови, па се упути у села, што спадају под коњички котар. И по селима, добро је био „всегда путешествујући" св. Саво, али сељани села „Борци" јадно и жалосно примише старог калуђера, а то је било овако: Св. Саво дође у село „Борке" врло касно", па замоли сељане да га пусте на конак, а они не знајући ни које он, ни шта је он, као да се ови здоговорише, те га ни један сељанин не хтједе у кућу примити да мозке преноћити. Залуд је св. Саво говорио, да није дошао с никаквом хрђавом намјером, залуд им је он говорио, да је калуђер из далеке земље, залуд их је на пошљетку и страшним божјим именом заклео, да га ма који од њих пусти да може преноћити, а он да ће им конак дупло платити, ал би све забадава: сељани не хтједоше га примити. На пошљетку) св. Саво, к'о јадан, ко' жалостан, леже на једном брду тога села, али је врло мало и спавао, јер се скоро цијелу ноћ Богу молио, као што је он то увијек радио, гдје гођ би на конаку био, јер је био велики богомољац, па се за се грјешног и за сав свијет Богу и Богородици молио и препоручивао. Те ноћи, мољаше се сп. Саво Богу ; Богородици и свим божјим угодннцима за Борчане, да им Бог буде у помоћи и опрости њихова согрешенија, јер, као да они и не знадијаху, да је велика грехота „странца у дом ве примити и не угостити га", за које ће такови грјешници на страшном суду пред самим Христом одговарати и од њега укорени, осрамоћени и у џехенем (пакао) послани бити. Кад зора забијели, сиђе св. Саво е брда, пак по своме обичају зађе по кућама, да проповиједа Христову науку св- Јеванђеље, те да, гдје буде требало, очита по коју молитву, јер онда није било као сада, да свештеник или калуђер у туђој нурији (парохији) не смије без дозволе онога попа, чиј <?

Стр. 345

је нурија, ништа свршити. У коју гођ кућу хтједе св. Саво да ступи, свагдје би одбјен и не примљен, те Борчани нити хтједоше слушати његове науКе, нити хтједоше, да им он молитве очитава. Залуду се св. Саво с њима мучио и борио; сељаци, к'о сељаци •, што они затегну, не би могло ни девет волова потегнути! Кад видје св. Саво, да ови људи не знају : ни што је Бог ни божји закон, кад видје, да немају ни образа ни поштења, помоли се Богу, иа рече: „Да Бог да се ово село у Содом и Гомор створило и од њега језеро постало!" Чим то св. Саво изговори, село „Борци" претвори се у језеро „Борке" — „Борци", па се у у њему сви л.уди, жене, дјеца, стока, а На пошљетку и куће потопише! Језеро „Борци" доби то име е тога, што су се сељани са св. Савом „борили", да га у своје куће не приме, као што га нијесу ни примили, пак се и Св. Саво с њима ради тога „борио" и због те борбе прозва се се језеро „Борци", јер и св. Саво и Борчани бијаху прави „борци" у својим жељама. И данас има село Борци, а између њега и планине Липете лежи језеро Борци, па ако путниче наљегнеш низ кршну Херцеговину, не пожали отићи у коњички котар, јер ћеш тамо — у истину наћи дивно језеро „Борци", које је ето по народном предању постало од св. Саве, с тога га неки и дан-данас називају „Језеро св, Саве". Ето ти, драги мој учитељу, испричах о св. Сави, а много сам прича о њему чуо, ама се пусто заборавио. Као што ти у почетку ове приче наведох, нијесам слушавао, да је св. Саво или који други од св. Немањића дслазио у нашу Босну поносну, али јесам додуше слушавао и из наших пјесмарица чуо, да су славни српски царевп Пемањићи по крај „Миљешевке иа Херцеговини", саградили и у нашој Босни поносној задужбине и то: „Озрен цркву на сред Босне славне" (налази се у грачаничком котару) и „Папраћу Спречи на извору" (у власеничком котару). Много су ти, брате, св. Немањићи манастира поградили, с тога та породица и јесте света. Безбели си читао, како је оно војвода Милош Обилић говорио „господи латинској" : Јесте мудри, ал' зборите лудо; Да видите наше манастире, Наших славних цара задужбине,