Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 390

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 10

Срба Војвсфана, Нови Сад, у особитој множини и српској одушевљености изашли су на жељезничку станицу и почаст одали српском генију Вуку. Ама врхунац свечаности бијаше у Виог))аду. Српска штампа у опште не може да се нахвали српског одушевљења у Биограду. Све по избор Срби из Бачке, Баната, Сријема, Хрватске, Славоније, Далмације, Босне, Херцеговине, Македоније и старе Србије, бијаху искупљени у Биограду, а сви једном српском мишљу задојени. Говорници у Бечу и Биограду натјецаху се, који ће љепше и искићениЈе изнијети и оцртати огромне заслуге Вукове за српски народ и човјечанство. А опет српска друштва и српски аводи натјецаху се, ко ће љепше вијенце на сандук Вукова праха положити. Ту се натјецала и наша мила домовина, јер и Босна поносна и Херцеговина кршна неколика вијенца положише на ковчег неумрлога Вука. У 11 сати 30. сеп. тембра био је свечани парастос у Саборној цркви биоградској. Парастос обавио је седамдесетгодишњи старац, честити митрополит Српски Михаило са 2 епископа и око 50 свештеника.

У 12 х / 4 сахати свршен је свечани спровод и положен је ковчег у саркофаг. Истога дана, т. ј. 30. септембра, била је у З 1 /^ сата свечана с]'едница академског одбора Велике Школе, гдје су све по избор научењаци присуствовали. У вечер у народном позоришту била је свечана представа „Вуков спомен", из живота Вукова, од Ђ. Малетића. Послије преставе био је банкет у великој дворани гостионе „Код Коларца", гдје је око 150 особа на окупу било. Лицем на Богородичин Покров поклопљене су гробнице Вукова и Доситија Обрадовић а, Над оба гроба узидане су у зиду Саборне цркве по једна плоча. На Вуковој плочи урезано је: „Под крилом ове цркве, метар и по на запад почивају смртни остатци Вука Караџића 1787.-1864. 1897." * Нека је слава! слава! оцу нове српске књиге Вуку Стеф. Караџићу! У Јајцу , 1. октобра 1897. год. Петар Стеванов Иванчевић. јеромонах.

Представка о поправцп и измјени садаљег стања свештеничког

(Наставак.)

Да свештенпк чека само сиротињу за своју заслугу, не би ни по јада бнло, него навика та, мало по мало, прешла је у обичај код свиј'у , па и код оних, који су у стању, да у свако доба свештеника намире у његовом примању — дохотку. Сиротињи, свештенство и не тражи никакве наплате, а и да тражи узалуд му је, кад нема одкуда да плати. У првашња — ранија — времена, кад народ није имао оволико давања и потреба, свештенству је било боље, јер је у народу своме, могло лакше доћи до своје зараде. Народ, и ако није био ни у првашња времена тако Бог зна како новчан, па да свештеника плати новчаном платом, али он му је давао у чему је могао и имао, те отуда је и постала: „ Писанија 11 и сва остала добровољна Г) дајанија и , која су према ондашњим потребама и добу много значила. Сад је свега цестало. О свештеничкој наплати, нико и

не мисли, а риједак је и свештеник, који може и сав бир. што му припада, да покупи; (јер ја сам сам ове године, —• ушљед материјалне пропасти н&рода трећи дио од мога бира изгубио), а о осталим зарадама да и не говорпмо. Свештенство је остављено самом ссби, да се бори за свој живот и одржање своје; остављено, да пада сиротињи на терет, потраживањима своје заслуге, коју непосредно од народа прима, оно је извикано и у јавности понижено: да је несито, лакомо, грамзљиво, да му се не може надавати и т. д. Због чега је стотина прича и басна поникло, с којима се хоће та свештеничка лажљиво-прописана својства да жигосају и исмију. За примјер и потврду овога, навешћу овдје једну такову причу, коју сам ја у својој парохији чуо : „Некакав иоп упао случајно у вмду, па се стао давити, а парохијани дођу, да га из воде ваде, вичући му: „Дај попо руку!" Поп