Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 11

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 411

избија у цијелом богослужењу празника Може ли да буде већег веоеља, веће славе за потомство Адамово, него када: „слирти иразднВе/ИТ* оулирш^клеше, лдоко рдзр8шенје лдногиЈ житја к'кчнаги) ндчали; 1 )" ?! За то је празник тај, по ријечима св. Јована Златоуста , залог мира, узрок помирења, истрнјебљење врагова, разрушење смрти и пропасти ђавола. Тога дана сједињују се људи са ан^елима и узносе величанствене пјесме Богу 2 ). Има ли, дакле, ико разлога да буде невесео? Нема. Пакао враћа узнике, земља шаље погребеве на небо их прима и продаје Господу 3 ). Црква наша имала је све то на уму, кадје први пут наредила, да се из опијела, које се — по погребу — свршава на сам празнпк или преко цијеле свијетле седмице, изостави оно, чиме би се могло дати израза болу и тузи за умрлима. Погреб такав добива свијетли и торжествени вид, и за то је потребно, да се у поретку „посл -кдоканУА" штошта измијени. Ето тако је постао: „Оуказт* ш прокожденЈи оусопши^т* на ст8|о плс\8, и ко кск> ск'кт/18|« нед г кл1о кк1каелЈкж у којем ,.,идло что № окк1чнагш оу« сопшн^чк ггкнЈА ноетсА, КЕЛнчестка ради и чести кеселагш праздннка . . Овим сам хтио казати, да „оуказт^ о коме говоримо, вриједи за свако опијело: ми/рско, свештепичко, монашко и младеначко, Но како је „оуказт^" угдан а опијела чвтири, сасвим је природно, да се односна „последовања" морају „указу" томе иримјенити. Одговарајућ на горње стављено пптање, послужику се овдје преводом готовог одговора, оштампаног на руском је-

Ј ) Исто.

3 ) Слово 72.

3 ) Св. Амвросије Медиолански. Слово 52.

зику у једном индексу за рјешавање питања из иастирске праксе 4 ). „Упоредимо, ради примјера, чин погребења свештеника са чином погребења умрлих на св. Пасху, и покажимо, што се у чнну опиЈела свештеничког има измијенити ради славе самог празника, а што у њему нма остатн непромијењено. Само се по себи разумије, да почетак погреба свештеника, као и почетак сваког богослужења у дап св. Пасхе, има се примјенити славп празника ВаскресењаХристова, и по томе почимаће се онако како је речено у чину погребења на св. Пасху. Послпје .^Елагослокент* Когт^ напгк," мјесто „ТрискАтагш," „Христогк коскресе^ и даље рет,ом, као што показује чин погребења на св. Пасху, носећ тијело свештеншса у паперту и пјевајућ капон празника: „Еос^ кресенЈА денк ..." и т. д. све апостола и еванђеља. По икосу: „Салгк един г к еси кезслАертнк1н . . и послпје „блицк! коХриста креститесА ..." ваља, почињући од првога Апостола до самога канона, све читатп и пјевати како је у чину погребења свештеника. Мјесто канона „Колнок> /иорскок«..." у том чину, ради славе празника, пјева се канон св. Пасхе, додајућ к томе по 3. и 6. пјесми оно, што је написано у опијелу свештеничком. По деветој пјесми канона празника долази ексапостилар празнични: „П лотјно 8сн8к"к . . .* па онда све остало до краја како стојп у последовању погреба на св. Пасху, јер при крају у у чину погреба свешгеника има примједаба, које се односе на опијело мпрско, а у погледу овога последњега има потанко и тачно изложено у „указу" све оно, што се свршује од еванђеља па дал>е до краја." 4 ) Скодг укиз. н зл.и^т. по копро!. пастир. прак. стр. 234. ; Рук. д. с. пост. 1878. г. т. Ш. стр. 810—312.