Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 412

Б. X. ИСТОЧНИК

Св. 11

„II тако оиијвло свештеничко у иасхалну седмицу свршује се ио чину иогреба за свештенике, али са измјенама и иримјвнама ради славе иразника, којв ваља иозајмити из „указаТо исгао вриједи и за остала оиијела, која су у Требнику. И у

њима оно, што св битно односи на младвнце ваља свртавати ио извјвсном чину за такав иогреб, а остало, особито иочвтак и свршетак, иозајмљујв св из чина иогреба на св. Пасху. •' Јереј Светозар Грубач.

Одтсуд то, да дан-дањи тако мно: Од Спликера дра филоз. и богословије. Превео Слава и хвала Ти, о вјечни, што си нам послао свога рођеног сина, да вјером V ЕБега добијемо живот вјечни. Ах, без Њега би нам дух био без свјетлости, наше срце без утјехе, наша савјест без умиреља, нага живот без радости и наша тезкња без наде. Он је пут, истина и живот, одсјев твога величанства, који је рођен прије свију створова, пун мплости и истине. Ти си Га дао нама за мудрост, правпчност и светост и преко Њега си изнио на видјело живот и бесмртност. 0 допусти нам, да се све дубље и дубље удубљујемо у Његово божанско јеванђеље и у Његов свети живот, како би, удружени с Њиме, по свјетлости истине ходили и једном у твоју величанственост ушип Јован Крститељ није без жалости рекао, кад су му његови ученици навијестили, да Исус крсти и стиче многе приврженике: Који с неба долази, тај је изнад свега и показује, шго је видио и чуо; и Његово свједочанство нико не прима. Он је познао Господа у свој Његовој величини и величанству, знао је, да му је евангелије снага Бсжија, која чини блаженим све> који у Њега вјерују, преклонио се пред Њим, као најузвишенијим од свих посланика Божијих, као виновником и дароватељем правог блаженства, Господом неба и земље, у чије је руке небески отац поставио спас свијета. Па ипак ннко није нримио Његово свједочанство, иоак нико Га није познао у спасоносном достојансву, инак ни сами Његови ученици нијесу познали Његову величанственост. Што су Јудеји били тако зашљепљени према особи Исусовој, томе се нс треба чудити. Они су очекивали и жељели моћног крал.а, који ће их као изабранн народ Божији подићи до

з Хршпћана Господа не познаје. њемачког Милан Поповић, богоелов у Рељеву. свјетске власти и обновити стари сјај јудејског престола и још више их подићи, који ће њихове освојаче, моћне Римљане, обвезати на послушвост и тако име израиљево учинити великим и величанственим за навјек. Како су могли они познати у сиромашном, презреном учитељу Назаретском, давно жуђеног Месију и Господа? Како је Он могао, који није имао гдје главе склонити, који није тражио заједнице с великим и моћним на земљи, који је својим ученицима и приврженицима у овоме свијету обећао само сиромаштво патњу и невољу, само прогонство и презирање, само поругу и срамоту: Како је могао Он испунпти таште енове њихове себичности, охолости п њихове охоле надутости ? Што их се тицао свједок истине с ријечима вјечног живота? ТТТто су они питали за обнављање свога мишљења, за поправљање свога живота, за оплемењење своје наравствене природе! Шта су имали очекивати од човјека, који се тако одлучно противио њиховим наклоностима и страстима, који је тако јако осуђивао шљепоћу њихова духа и тврдокорност њпхова срца, и навјестио им, да ће неизостазно морати пропасти, ако се не окану својих лудориЈа, гријеха и заблуда и ако се по ново не роде! „Опора је то наука, ко је може слушати!" с тога је то била свеопшта осуда; па кад ее Господ јасно н одређено изразио о сврси свога посланства, много се његових ученика удаљило од Њега и не шћедијаше с њиме ићи. Зашто међу Јудејима нико није примио Његово свједочанство, даде се лако разјаснити. Према томе чудновата је појава, што их и дан дањи тако много, у сред хришћанске цркве Господа не познаје. Више од 18 вијекова постоји царство свјетила и истине, које је Господ осно-