Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 414

Б.-Х ИСТОЧНИК

Св. 11

коју је у њему с првим траговима његовог душевног асивота вјера и љубав потпирила. То је Христос добро знао. Ради тога Он је био велики човјекољубац, и велики пријатељ дјеце, с радошћу се саже малој дјеци и рече ученицима, кад су хтјели. да уклоне мајку, која се са својом љубазном нејачи примакла Спаситељу: „Пуштите дјецу, нек ми дођу, не браните им, јер такових је царство Божије, па ко не прима царство Божије као дијете, с оним чистим, невиним мишљењем дјетињим. тај неће никада у њега ући". И Он положи руке на дјецу, благосиљајући их и љубећи. Као што врлина, тако и религија има сигуран улаз у безазлено, непокварено срце, и гдје се она настани, ту она спрема мирни, по^ожни живот у свој невиности и расположености. Ето тако је и мајка Христова свога Сина рано довела у светињу свога небескога оца; так,о су и Јована високопомиловани му родитељи од дјетињства посветили служби вјечног; тако су побожно мишљење примили и сви племенити и добри у тихом кругу очинске куће. Али ко у своме дјетињству није ама баш нпшта о Христу чуо, ко не познаје значење тога светога имена, коме је закључано царство вјере а ко није осјећао благослове праве хришћанске љубави, како ће такав доћи до познанства и заједнице с Христом ? У очинској је кући васпитан само за свијет и привикнут на угодност живота; он је научио, да у части држи само земаљска добра и спољашњи сјај, да тежи за добрпм будућим позивом, да лукаво израчуна добитак и да људску милост задобије. За све се помно бринуло, само не за расвјетљење помраченог срца сунцем божанског откривења. Ружни су се обичаји, лудорије и гријеси јако дубоко укоријенили у подивљало срце, јер га никакво хрпшћанско одгајање није свјетовало, да своју вољу потчини божанској заповједи. Оцу је по свој прилицп јеванђеље изгледало као лудост, а матери као саблазан. Дијете није нигдје видјело чистоћу обичаја, снагу вјере, истинито т ријечи и чочизност срца у побожном животу. Колико се предрасуда морају укинути, колико заблуда признати, колико начела промпјенити, колико рђавих околности савладати, док се човјек исколеба из игре таштине и из метежа

земаљских тежња, док доспије до бољег увиђања н упозна оно, што му је од пријеке потребе! Колико се горких искустава, колико тешких губитака, колико дубоких понижења, колпко неугодних путева у то убраја, док човјека, који о Христу не зна, к њему приведемо. Како се неки младић, у комесе једном пробудила тежња за вишим миром и за царством Божијим, окреће и одлази, кад му Христос рече: „Иди, продај све, што имаш и подај сиромасима, а за тим дођи и пођи за мном !" Како неки Никодим, који у служби пролазног бпћа и у радости свијета не налази мира и у тихој ноћи, долази Хриету и пита зачуђено: „Одгеуд то?" Кад Господ захтјевл, да се он мора по ново родити. II. Узмите у обзир и то, да тако многи живо само у земаљском а смисао су за више скоро сасвим изгубили. Јер живот већине људи тражи своје задовољство само у земаљском. Јер им је настојање и тежња искључиво на то управљења, како ће новац и добро с/гећи, веселе и задовољне дане прибавити, који олакшавају бриге и послове позива, како ће измишљеним насладама своја чу.ла раздражавати и наслађивати, како моћ и углед стећи и муке и напоре откл нити. Све је то удешено за угодан и прнјатан одношај према свијету и за спољашње здравље. Да се тако шта постигне, строгост се наравственог закона на све могуће начине ублажава, озбиљно захтјев"ње дужности запоставља, лакоумље и лудост извињава, жаока савјести отупљује, угледним се и моћним улагује, а право и закон извршује по начелима свјетске мудросги, гледећи при том на своју корист. Код таквог мишљења мора им изгледати све, што се односи на више, божанско и небеско, као лудост, сваки захтјев религије, који би могао огорчати љупкост и насладу живота, као саблазан, сваки побожни, који им говори о радостима унутарње заједнице с Богом, као занешењак, и ко више цијени право, истину и добродјетељ, од свјотске користи, као претјеран кријепостан јунак. Како се могу таква свјетска дјеца спријатељити са Светим, који својим шљедбдницима у дужност ставља, да озбиљно помишљају на спас својих дугаа, да се одреку свијета и њ. гоке еладости, да своје срце из темеља поправе. да врлини тешке жртве принесу и да најмилије на-