Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 11

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 415

гоне угуше, ако се противе начелим љубави, нички живот? Ко је своју дугау свијету преврлине и правичности? Он јавно изјављује, да пиеао, тај не долази до познавања Господњег. нема новца и добра, да не даје ништа за чув- Наш ради тога је Јопан тако брзо и с радоснпм ствену насладу, да не прибавља свјетске милосги буђењем срца познао величанственост Исусову, и да земаљске великољепности не тражи. Како јер му очи не бијаху зашљепљене свјетским ће се овдја у једном смислу мислити на узајамно сјајем, јер се он одрекао таште игре зкивота и разумјевање, на искрену наклоност, на зајед- једино је за тим тежио, шго је тамо горе. (СврппЛе се.)

Сриско побратимство у иародиим устима.

Написао: Петар Ста 1 га вила Богом братимити: ,,Богом брате Крал>евићу Марко! Вишњим Богом и светим Јованом." Сриска нар. цјесма. 1. За побратимство знало се још и у XI. вијеку, а ни код једног народа није се тако одомаћило, као код славенског, а особито код српског народа. У Босни поносној и Херцеговнни кршној, веома је српско побратимство познато. Обдржава се између православнијех Срба, као и између браће Мухамедоваца. Ријеткост је, да Мухамеданац побрати католика или католик Мухамеданца. Православни Срби и Мухамеданци између се побрате се врло често. По унутрашњости Босне побратимстко је ређе бивало, него ли пограничним мјестима, као дуж србијанске, црногорске, далматинске, хрватске и славонске међе. Рекао би, е је и данас најчешће српско побратимство у Босанској Крајини, а у старо доба и по готово, кад је оно у Крајини било: „С крви ручак, а с крви вечера, Свак' крваве залогаје жваће, Никад б'јела данка за одморка". Или: „Хеј, Крајино, крвава хаљино, С тебе л' вазда започиње кавга, Доста ли си мајка уцв'јелила, Српских мома у црно завила!" У Крајини ако се Срби православне вјере између се побрате,, онда они иду свештенику, а овај онда лијепо побратимство сврши у цркви или у дому. Већином сам гледао, гдје многи метне астал на амвониупали свијећу, па једном

Ст. Иванчевић. дадие крст у руке, а другом свијећу, па оида очита Богородичин „молбен", дневни апостол и 4. васкрсно еванђеље. Годтше 1893. дође ми дјевојчица од својијех 12—14 година, по имену Стоја пз села Кмећана, близу манастира Гомионице, и стане јој отац Ђуро у име њезино говорити: „Школниче (учитељу)! Ова моја шћерка побратимила је Јована Милаковића, три пута у сну. да ју одбрани од бијесна пса. И еви дошли смо теби, да нам кажеш, кад ћеш моћи свршити побратимство, јер мп најволимо, да ти обавиш побратимство ? и Обећах им у идућу недјељу. Они дођу манастиру у озпмаћем руху, понијели су јела и пића, а посестрима своме побратиму Јовану (човјеку ожењену, од својијех 22—24 године) и дар. Ја ти борме узмем књигу „Жпвот и обичаји Срба Граничара" од покојног проте Беговића, па ти, Србине мој, по оном споменпку (књизп), што је 1885. год. нађена у цркви у селу Липовчанима (крај Бјеловара) обавнм побратимство. И у опште ја сам увијек по томе обреду „Чин братотворенија" обављао српско побратимство. Послије су се частили и метали софру. Од пола јела извади посестрима нову кошуљу и пружи је мени. Ја по обичају узмем исту са вилџаном ракије, ракију пружим првоме до себе, а кошуљу даднем другоме, који је вјешт приказивати, јер се том приликом приказује као н на пиру. Сви су рођаци и својат, који су се ту потрефили за софром били. И Јован Милаковић звао је кући посестриму на част и даровао њу и опа јој. У околини бањалучкој, у југо западним селима, и данас се обдржава обичај српског по-