Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 404

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. II

обавијештаваху о обичајима и предањнма, што постоје у њиховијем црквама. Црквени сабори претресали су предања и у склад их доводили, а за тијем давали им снагу и важност иозишквпог закона. Важност предања потврђују апостоли: „Захваљујем вам, браћо, за то, што све моје слушате и првдања , која вам предадох, држите" 1 ); за тијем сабори и св. оци: 2 ) „ . . . то је заведени код нас обичај, који силу закона има, пошто су нам односне одредбе предане од светих л>уди 3 ) . . . Догмате и проповиједи. које су у цркви сачуване, једне ми имамо из написане науке, а друге смо примили тајно из повјеренога нам апостолскога предања; нити ће ово ико хтјети порицати, који је и најмање вјешт црквенијем установама. Јер ако станемо одрицати ненаписаже обичаје, као да немају велике силе, хотимично ћемо повриједитн јеванђеље у главним предметима, или просто свешћемо на голу ријеч, што је тамо проповиједано 4 ) . . . Кажемо то, да ако не треба примати ни друго, што није написано,-онда ни ово; али ако су се веома многе тајне усвојиле код нас, а нијесу биле написане, то са многим другим приз најемо и ову. И ја мислим, да је то баш апостолско, да се обдржавају ненатссана предања" Под именом апосшолскијем очувала нам је црква два споменика црквенога предања, и то: атосшолска иравила и аиостолске установе. А) Аиостолска иравила. Правила ова називају се тијем именом зд то, што су у њима скупљена и њима изражена пре-

0 Кор. XI., 2.

2 ) VI., вас. 8.; УП., вас. 6 и 7.

8 ) Вас. Вел. 87.

4 ) Вас. Вел. 91.

»3 Тога св. оца. 92,

дања најстарије, апосшолске цркве и правила помјеснијех еабора за прва три вијека, и што у цијеломе представљају ток живота црквенога до никејскога сабора (325); а не по томе, што би она била написана руком самијех апостола. Оиа нијесу била позната свијем црквама с почетка, него су чувана по разнијем крајевима у појединијем дијеловима, односно одломцима. Тек у IV. вијеку хришћанства јављају се у потпуној цјелини, и то у првој половици овог вијека. (Први се пут спомињу у 1. правилу I. вас. сабора). Апостолска правила сабрао је и систематски написао побожан човјек, но којп нам није познат. А назвао их је именом: аиостолска , с тога, да покаже, да се у свему, потпуно, у духу и садржају слажу са науком новозавјетнијех књига. На броју има их 85 (осамдесет и пет). Толико их на броју спомињу св. оци и сабори. Тако црквени писац из VI. вијека, Јован Сколасшик, доцније цариградски патријарх, у својему зборнику, наводи 85 апостолскијех правила. Трулски сабор, својим другим правилом 6 ), препоручује 85 апостолскијех правила, и даје им свечано вриједност каноничку. Сва источна црква, са својим најчувенијим канонистима, као: Зонаро.н, Арисшеном, Валсамоном, Фошијем и др., находи и признаје 85 апостолскијех правила. Ну западна црква примила је само 50, а одбацила осталијех 35. Римски опат. Дионисије Мали (поријеклом Скит-Словен, ј- између 526—555.) превео је на латински језик један грчки зборник правила и пренио је само 50 апостолскијех правила, а оно 35 осталијех изоставио. Ово је он учинио с тога, —- увјерава нас један зав ) Сравни VII. вас. 1.