Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 11

Б.-Х. ИОТОЧНИК

Стр. 403

између мужа и жене 1 ); даље се спомиње о смијашаним браковима 2 ); о одиошају црквених чланова ирема грађанским влас тима 3 ); према неваљалим људима и нехришћанима 4 ) и т. д. 2, Апостолско и црквено ире^ање. Најирви проповједници јеванђеља Христова, аиосшоли, уређујући живот цркве Христове, више су, сами лично, радили и распоређивали што усмено што писмено, него што су правила издавали. А оно, што су лично предали својим ученицима, препоручујући им, да оиет бирају такове људе, који ће бити кадри и друге научити 5 ,), управо је била језгра црквене праксе. А под црквеном праксом разумијева се стална, непромјенљива, вриједност правила, обреда и обгпајА, којн су постајали од најстаријих времена хришћанства. Доказа имамо о том, да је још у другом вијеку бнло важнијех обнчаја и установа црквенијех, које нијесу нпђе бнле написане; али их је сачувала црква у пракси својој путем иредања; јер је св. црква вазда сматрала предање као неопходно и поуздаио средство и с тога, да се свето писмо боље објасни и разумије. Па, сматрајући предања за основ онијех истина, које стоје у свези с вјером и побожности хришћанском, а у св. писму нгфе написане нијесу, — цртсва наређује, да се чува предање. Тако блажени Павао пише Солуњанима: „Стојте н држите предања . . .'' 6 ), а Тимотија дозива у посланици: „0 Тимотије, сачувај предања.. !" 7 ). Тертулијан спомиње између осталијех установа и ове: одрицање ^авола и ње-

•) Ефео. У., 22—20.

2") I. Кор. VII., 12 — 16.

8) Рим. ХШ , 1—6.

*) I. Кор. У, 9—13.

6) I. Кор. XI., 2.; 1. Тпм. 1., 3—5.; П. Тим. 1., 13. П. Солум. II., 15.

') 1. Тим. VI., 20.

гових служитеља,; трикратно погружење у воду при св. крштењу; причешћивање прије сванућа из свештеничке руке; веома велику пажњу, да се не би шта пролило од причешћа; обичај крстити се кад се отпочиње и довршује какво дјело, кад се полази на иочинак, на спавање или се устаје од сна, при гранућу и заласку сунца и т. д. Предање је заступало псзитивни закон а одржало се највише узајамнијем одношајима помјеснијех цркавб. Тако, кад би се ђе породило какво замашније парнично питање, или ма што, З^е би се требало заједничко сугласно ријешење, тада би се тражио савјет и поука од другијех, сусједнијех цркава, а особито од онијех, које су основали сами апостоли или бар њихови најближи нашљедницн. А на овај начин, предања су прелазила у закон, и мјесни црквени обичаји постајали су оиштијем иредањем и иравилима васељенске цркве. Осим овог начина, предања и мјесни обичаји цргсве, прелазили су од времена ва вријеме и у области осталијех цркава и нарочитим заузимањем појединијех пастира црквенијех, који су ишли од цркве до цркве, скупљајући и казујући предања и изван својпјех области. То су чинили у тој жељи, да се свуда једнако очува хришћански морал и поредак црквени. Св. Иоликари , епископ смирнски, ученик св. Јована Богослова, обилазио је многе цркве изван своје области, те распростирао црквено предање. Св. Игњатнје Вогопосац , епископ антиокијски, и св. Капријан, епископ картагенски, често писаху посланице појединијем општинама и личностима и изван својијех области и крајева, те их