Бранич

КРОЈ '2

взогрдн; 16. ЈДН7АРА- 1837

ГОД. I.

Р1ТТТТГГ ЛИСТ 3А ПРАВПЕ И ДРЖАВНЕ НАУКЕ. С?ГЛН ГЗ?7НЕаД ЈД2ННХ ПРДБСЗДСТГЕНаКД 7 с?вт.

Лпст пзлази 1. п 16. сваког месеца.

13ДАВЛЊЕ ЖШТШКШ КРИБАЦ1. До^ пзмеђу појединих држава нису постојали нарочити уговори, (матрало се издавање злочинаца као мера, која је нависила од воље оне државе, на чијем је земљшнту тражио пеки . лочинац прибеж ! :шта. Постепено тек дођоше и владе п претставници науке до уоеђења, да је извршење крввичве правде општи пнтерес човечанства и да је сва"а цивилизована држава дужна да у томе погледу иде друг<ј на руку. Из тих је ра^лога у новије доба постало правило, да лица, која су извршила прост злочин. треГа издати и онда, кад нема иарочита уговора, ако издавање захтева влада оне државе. на чијој је терит рији нлочин извршен. Ну ово правило нису применили и на политичке бегуице. Неке земље као Инглеска, Белгија и Шв^јцарска, давале су у новије доба оваквам бегунцима нарочито уточшпте, а скоро сви нретставници науке браннлп су ово нраво уточишта са гледишта човечности. Касннје се тек појави питаље, да ли ово право угочишта треба дати п онима, који су из политичких побуда извршили и прост какав злочин н. пр. убијство. Наполеон III. преговарао је 1856 и 1868 са Швајцарском владом у томе смеру, да она прпзна као правило. да се убијце владалаца М( рају свагда издавати. Али Швајцарска није хтела нрнстати на ове же.ље цареве. У Белгпји ванротив донет је 22. (10) Марта 1856 . заком, којим се за такве случајеве искључује право уточншта. Дотичао законско наређење гласи: „ Као политичкп злочип пеће се сматрати напад на лице стоаног државпог поглавара илн на члапове њего^-е ноподнце, ако ова кав напад сачпњава дело уморства. убијства или трозања. " врдиич. 4