Бранич

182

б р а н ii ч.

број 5.

бипа ствари ваља да је ова иста гато и у гра^анском праву. те по томе што је некретно у грађанском праву, ваља да буде некретно и у казненом праву, као и обрнуто. Ајш новија наука о казпеном праву доказала је, да у томе не треба да важи једно исто правило и за грађанеко и за казнено право. Но баш на проткв да многе и оне стварп, које су некретне у емислу грг.ђанског права, могу да буду и јесу кретне у смислу казненог права. А на тај начпн постало је начело у данагањем казееном праву : да предметом краће може да буде свака туђа ствар, која се може кренути с места на место. па ма то било и самим наснлним откидањем всте од њене некретне делине. Разлика о кретности и некретности какве ствари у смислу гр^ђанског или казнеиог права немау овом питању данас никакве вредности. 1 ) Исто тако погрешно је и опо разликовање енглеског обичајног права, да ли је плод са земље узабран у време жетве или не ; као и резоновање, да би само сазрели плод био способан да буде предметом крађе, ако би се узабрао и однео. За појам крађе није меродавно: када је какав плод узабран и однесен, већ само: да ли је он узабран и однесен. Па чим би постојао овај последњи случај, одмах би био испуњен и услов за постојање крађе. А /а ли је узабрани нлод времан или не, то нигата не утиче на саму караи.теристику дела. Најпосле нема нвквкве правне вредности за карактернстику дела, нн то: ко је тај плод узабрао, да ли тосподар, или лопов; или најпосле неко трећи. На против за иојам крађе довољно је само да је лопов плод однео с намером да га себи прпсвоји против закона, иа узабрао га ма ко. Све то дакле што се сномиње у енглеском обичајном казненом нраву само би могло да поремети правилан поглед на питање о постојању крађе у сваком, квји не би знао, да је то погрешно или излишно. Ј ) Вегпег, реч. кљига, стр. 399. ОррепћоГГ, реч кљ1 га, стр. 3-23. Теште, С1е Еећге уотп БЈеђЈкаШе,, сгр. 39 и 40. О г 4 о 1 а п, Е1етеп4 Ли дгоч! репа1 стр. ЗЗУ. Н ^ П е, реч. кљ. 5. стр. 26.