Бранич

170

Б Р Л Н И Ч.

БРОЈ 5.

слово, Тако је дакле извештач у свом раду морао самостално крчити пут у састављању иравне терминологије за земљу, чији је језик у овом погледу врло сиромашан, што опет долази од превелеке простоте самих правних одеоса. Обраћајући се усвојеном начину за добивање правних термина, извештач их распоређује у три главне гомиле: 1) термини, којпх ве[ј има у жир.ом народном говору . 2) термини, узајмљени из других језика, и 3) термпаи, ново састав л.е.пи. Термини првога реда могу бити, рекао би, без погодбе унесени у „Законик," али су томе ове сметње: нрво, што се врло често на разним местима једном истом речју иска зују са свим разлпчни појмовп (н. пр. речју „дужник" зову ** и кредитора и дебитора); друго, што се један исти појам исказује неколиким називима и на јпосле тџеће, што се пој мови сроднога зеачења, али разнвх одблесака. исказују јед вим истим назпвом („лукав" значи не само лукав, него и бистар, оштроуман.) Користиће се терминологијом живога народног језика преко је потре н >, вели извештач, бити врло смотрен, и у сумњивим случајима помагати се потребним објашњењима. Узајмљивање из туђих језика вртпи се двојаким путем: цравннцима и самим народом . По мишљењу извештачеву „правници хоће радо туђе речи да обуку у одећу отачастверог језика," због чега се у највише случајева добива „неспсмен (безгроммотнвш) превод." Позајмице самога наро да (поглавито у пограничним крајевима од најблнжих суседа) имају већу траташност. јер улазе у свест наролне масе. па с тога употреба ових позајмица при састављању „Законика" има рационалнију основу. Најаосле, грађење нових термана изгледа на првп поглед као најзгодвији начин за творца „Законика"; па ипак је овај начин и преко мере тежак, јер ко се помаже њиме, тај мора иаати особита дара и подобности, те да напред погоди, да ће ова или она нова реч ући у народну свест баш у оном смислу и зпачењу, које се имало па уму, кад је пр^и пуг употребљена. Кад год настане потреба да се уведе нов правни термнн, не треба се, ио мишљењу извештачеву, управљати само ио субјективним домншљањима, него се треба ослањати на што реалпо. Сам је извештач у таквим случа-