Бранич

Б Р А II И Ч.

БРО.Ј 1).

„начело прираштаја ту вам ие.Ие иомоКи пгпита" и онда је у невол>и морао да пстражв §. 191, Да ;ш збиља тако стоји ствар еа начелом прираштаја? Из наведених речи г. Савића ја сам на своје велико изненађеље увидео, да он као да је. сметнуо с ума делокупно значење прираштаја или акцесије, као да је заборавио шта то баш пот пуно значи, те је без икакве невоље и па штету поавилнога разу мевања саме ствари тражио ослонца и помоћи по другим параграФима, а овамо сс ствар потпуно по начелима прираштаја може и мора решиту. Кад се то могло догодити г. Панти Савићу, то се онда извесно може десити и каквоме другом мање спремиоме правнику и по томе неће бити сувишно, да се и то питање о прираштају овом приликом претреее и ако је могућно пречисти. Но овај се мој одтовор на г Пантине примедбе већ много отегао па, ипак ево још нисам дошао до краја. Морам га дакле засада завршити задржавајући право, да одмах у идућем броју овога часописа напишем нарочити чланчиК о акцесији или прираштају, у коме ћу покушати да при' мере, што их је г. Савић навео, решим без икаквога позивања на §. 191. Ту ћу онда одговорити и на још нека питања, што их је г. Савић у св^јим примедбама опако мимогред додирнуо. Г. Герши!..

0 ПОЧЕТКУ ДОКАЗА НАПИСМЕНО (или о §. 245. гра %. пост.) Као што је познато, п наше законод?вство забрањује у грађанском праву доказ средством сведока за тражбпве од извесве вредвости. Главна основа овој забрани галази се у § 242. грађ. поступка, који садржи два наређења: јсдно . које не лозвољава сведоке ни за какву тражбиву већу _од 200 динара ; а днуго. Ј;оје не дозвољава. да се доказујс све доцима протнв пли пзван садржине ппсмене нсправе и <нла , ка д он с> ма пли врсдност тражбине бнла мања од 200 дин . " Али ово нравпло о забранп дока: Ј а средством сведока, пмаде више нзузетака, којп дозвољавају овај доказ за тралГ<>иве и преко 200 дшшра. Шта је руководцло закпподавца, да доказ средством сведока у овнм тражбппама забрани, ја сам то казао на другом месту (у тео]ији судских доказа у гривичпим делима. Београд 1886. стр. 3. 9 и 310); а говорио је о томе и г. Каиетановић у праввичком часопису Праву од 1885 год.