Бранич

пгол ;1,

ност II) једној иен]>;ии| иј мчжј тлко делити, да за јсдну исправу нреко 200 динара Г>удс падлежзн и онштипски и првостенени суд. Кнд би т.> тако могло бити, онда и забрана, одобрена за неде сет динара о нрвој рати иенлаћенп*, морала би се оправдати код општинског суда, а не код суда прв остепеног, јер би оц штгнски суд изјави о да је нснадлежа н да суди о дугу по исппавл. која има већу вре дност од 200 динара. а ррвостеиени суд, еа свим к<>ректно, изјавио би, да он нкје надлежан , д а прим и ту жбу. којом се поавда з абр ана одобрена за обезб еду п едесет динара. И као нриродна последица целе ове збрке била би та, што за ову тражбу не би било надлежног суда, коме би требало ноднети оправдава^ућу тужбу ири свем том, што прибелешка и забрана, кад се год траже на основу цриватних и јавних иснрава, (изузев извршна решења и нзвршне пресуде) морају бити "правдане код надлежног суда §. 380 грађ. суд. пост. Важност овог питања може се тек у практици видети, кад се узму у обзир последице, које могу настулити за интерес поверилаца услед оваког двојаког разумевања поменутих прописа законских. Рецимо, да који суд не одобри забрану за рачун појављенога повериоца по обвези, која има делимично да се испуни за целу суму, већ само за онај део обвезе, који је ваљало о року исплатити. Докле овај иојављени поверилац буде потражио начина, да употреби иравна средства противу такога судског решења, дотле ће дужник, који ■е на овај начин већ опоменут, насигурно знати шта му ваља нредузети, па ће, разуме се ако паре нема, склонити све, што би могло постати предмет обезбеђења за целу суму на случај да касацијонв суд иозове надлежни суд да забрану за целу суму одобри. Исго тако могао би се дужник извући и онда, кад би поверилац био принуђен, да за доказ онасности по оне делове обвезе, којима рок нлаћања није још наступио, поднесе решење, како је већ одобрена забрана и прибелешка за онај први део неизмирен о року. Многи судови падају у ту погрешку, па од повериоца захтевају подношај оваког решења, као што горе напоменух. Но то је погрегано. Пропиеи тач. 3. §. §. 394 и 399 грађ. суд. пост. то захтевају сасвима за друге исправе и на случај кад обвезаности рок није прошао. И кзд овде одиста судија не може онако тек на реч новериочеву одобрити забр: ну пј исправи, којој рок измирења обвезе још није наступио — оправдано је што се по овом законском пропису захтева доказ, да је по издатој исправи неком на имање стављена прибелешка или забрана. Но ово не може бити онравдано онде 7 где судија има исправу пред собом из које види, да је дужник не испуњава онако као пгго се обвсзао и за констатовање овога