Бранич

БГО! 15'.

о :>

што је овде жена тужиочева,- иије имала права на издржање, па кад је он то нлатпо, онда има право да тражи повраћај онога што је платио, и да не плати оно, што је у незнању садањега стања. платити имао." Касациони Суд, по жалби пуномоћника тужене етране, примедбама својим од 26. Марта текуће године Бр. 119!. уништио је горње решење суда из ових разлога: „Кад се 113 извршне пресуде окружног суда види, да је жени тужиоца досуђено нраво на издржање одлуком консисторије епархије београдеке, а поменутом прееудом, да је само количина истог одрећена, и кад је консисторија своју одлуку донела на оенову §. 100. зак. грађанског и тачци 6. §. 4:\ закона о црквеним властнма, по којим прогшсима конспсторији и припада власт, ,,за време трајуће везе брачне изиеђу мужа и жене," определи овој издржање еве до развода брака, онда се доцнијом нресудом консисторијеком, којом се брак разводи у кориет мужа, не може ништнти ранија одлука иете, која је оенована на општем принципу, по коме јс муж дужан своју жену издржавати докле год брак траје. IIа како нрва одлука консисторије није изречена услед непотпуних доказа, и како је иста независна од доцније одлуке. нити је еадањим доказима поремећено нраво етање ствари — то је јасно, да овде нема ни једнога услова из §. 420. грађанеког иостуика за иоповљење ове парнице." * Са свим је јасно, да је ова одлука каеациокнг суда на закону изречена, јер лресуда државног суда у овоме снору последица је оног решења консисторијског, које је основа тој пресуди; иа кад би се нресуде изречене на основу овог решења могле путем поновлења обарати, то би значило, да мирске еудије имају право, да цене умесност или неумесност тога решења, што не може бити. На ову одлуку докле мн не би имали ништа да приметимо, јер смо и сами, заступајући жену но овој ствари, изнели у жалби оно гледигате, које се налази у одлуци касационог суда, само поводом резоновања првога суда, мислимо, да је касациони суд у овој одлуци имао још следиће да изрече. Овде мислимо на прву тачку побуђења првога суда, која гласи: је овде невина страна муж, и он би ио сили наведениж зиконских ироииса имао ираво на ужитак из зараде и имања жениног. и Ово је побуђење касациони суд прећутао, не рекавши ништа, а по нашем мшпљењу, то није требао да прећути. Питање је: да ли је у овоме резоновање првога суда закону еходно ? Опште и узајамне дужности мужа и жене, одређују прониси §. §. 109. и 110. законика граћанеког. По првом, муж је покрај осталога дужан жену п „издр-