Бранич

536

15 1> А II И Ч.

БРОЈ 15,

жавати." 11о другом, жена јс дужна „мужа елушатп, аа и,и.м ики и у опште иотиомагати и т. д." Овај проиие не етавља жени обвезу, да мужа „издржава," као што је то за мужа иа спрам жене речено. Кад би закон хтео да ту обвезу стави жени на снрам мужа, онда би он то овде — у онште ирописе — увретио. Не може се рећи, да је он то нехотично учинно, иего то није учинио зато, што је налазио, да то ннје сходно. Те обвезе нема ни у еиецијалној одредби §. 10 . зак. грађанског, јер у тој одредби стоји овакав став: „који ће ее (ужитак) по имућству п нмању мужевљу грађанскнм судом нзмерити," дакле и овде закон иомиње само обвезу мужевл.еву, нема дакле ни иомена о узајамном издржању, пгго је још јасније речено у тачци 6. §. 45. закона о црквеним власстима, која од рече до речи гласи: „на послетку оне (конзисторије) суде и о томе: хоће лн жена, за време дакле траје брачна иарница, или кад се иста сврши, добијатн ужитак;" те тако из овога се види, да ни ошнта ни специјална наређења, не стављају женн обвезу издржања на снрам мужа као што први суд рече, а касациони то прећутио одобри, што је ирема реченом погрешно.

После догађаја који смо споменули живео је Шерут сасвим усамљен. Сваки дан учио се борењу и вежбао се од зоре до мрака. Једна једина мисао владала је њиме и постала му мета живота: освета, двобој на живот и смрт. Једног јутра чуло се, да га је нестало. Његов гоетионичар нреповедио је, да је Шерут једног вечера Јсасно дошао кућн, све рачуне измирио, ствари своје спремио и отпутовао, ништа ником не рекав. Али међу Француском колонијом проиео се чудвоват глас, за који се није могло дозпати, од куда долази. Говорило се, да грађанин Шерут није од своје воље отпутовао. Чу.то се као да га је полиција иритворила и тајно агентима Француске владе иредала. Ма да ово није изгледало сасвим вероватно, то су ипак чланови колоније поелалн двојицу од својих људн кантонској власти ради извешћа о том догађају.

< т. Макспионпћ.

ДВОБОЈ 7 ЗАТ20РУ,

(НАСГДКАК.)