Бранич

600

Б Р А II И Ч.

БРОЈ 17.

Шерут иогледа оштро у Д'Арлијзона. „Хо%" одговорн он. Убезекнути стражари ударе грохотом у смех. — Али ДАрлијзон разумеде онај ноглед. „Е добро! Броју 3247-и, пристајете ли, као што би кмет рекао?" Д'Арлизјон климне главом у повлад. Смеху и весељу не беше краја. Буде испуњена жеља обема комунарднма, н они буду „венчанн." У десет сахата ирекидају се послови п осуђеници враћају се у тамницу. 1>реме је јелу. После јела могу се хапсеници шетати но дворишту или, ако воле, лешкати но својим постељама. Било је то при том одмору, сутрадан по њихову долаеку, у спаваћој соби бр. 4. у првом боју, кад се међу епутаиим друговима делио мегдан, који је код сваког, ко је год ту био, оставио што може битн жалостан спомен. Како беше лепо време, осуђеници остадоше понајвише у дворишту. При том призору билоихје пиак једно десетак гледалаца, од којих четворица, договоривши се нотајно с борцнма, дођоше, да се нађу као деверн. Шерут је хтео на свакп начпн , да иде све својим редом. Место мачева имађаху гвоздене лађареке клинце, но петнајест центиметара дугачке, ирави јатагани, којн беху усађени у дрвепо држаље. Оба једно за друго прикована ланца беху 2.40 метра дугачка, дакле довољан размак за обојпцу борца. Шеруту етојаше карика на дееној нози, ДАрлијзону на левој, али размак беше једнак, јер Д' Арлијзон рече, њему је све једно, а држао оружје у дееници, а у левој руци. Разбојнику ее блисташе лице од дивље радостн. Од какоје био у Женеви, врзла му се, тако рећи, само та мпсао по глави. Еад је год био елободан, ишао је свагда у борачке дворане, а у тамници вежбао се у борењу, како је знао п могао. ДАрлпјзон се намести... Чудновато! Је ли се само том човеку затекао мач у руци, ннси могао више иознати у н.ему присташу, којн се одмах иоказао. Па п ту, у ирљавом хапсеннчком зубуну, држећи гвожђе, које би приличило каквом Мехиканцу, одаваху отмени нокрети, поноспто држање, лако нодруг.љпве усне у том робпјашу џентлмена са старог двора. Ма да су оба иротивипка билп добри борци, опет их необично оружје, где средокраћа од тежине беше на врху, у првн мах мало збуни, те стога иадаху чудновати ударци.