Бранич

690

В Р А Н II Ч.

БРОЈ 20.

Класнчки крпмпналисте крдо дако нрин пају осећ ај г риже савестп :;а учпњено дедо, и око илл за. то, што онн кад суде о крир.цима, обзиру се само на. оио што мисди иоштеи човек шш што н.их руководе другче иравне и морадне идеје. Зато је добро да се од самог иочетка, на џозитивни начин, утврдн карактер нраве гриже савести, да би се могле разумети извесне маннФестације, тако честе код криваца, маниФестације које. међу тим, само изгледају ка.о грижа савести. Обнчно се ]>азуме нод грнжом савести нризпан.е п туга. којс изазива извр шено дело ; но свако незадовољство и свака т уга нису ловољни ла, створе ираву грижу са.вести: морашта. савест тражи јачу санкпију . Други се карактери морају удружнтн са ова два првобнтна знака, особито у случају убпства, те да просто незадовољство уздигну на висину ираве гриже савести. Мпслпм да се ови карактери могу извести из оннх сиољних маииФестација, о којима сам горе говорио. Тако, док у случају нраве гриже савести вптпмо да се п агло и неизбежно пробудило морадно осећање, које је ст раст илп друга каква патолошка нојава тренутио угушила, ми констатујемо, цалротнв. у простом случају незадово.љства :?апн тересоваиу _бригу о несрећн, коју је кривниа створттда, п его истпч ни (К1ећај_ да се_п збегиу пли да се смање тужне последппе које от уд_могу и :;а1 |П . Отуда се развпјају следећи карактери, који установљују стварну разлику пзмеђу гриже савестп у нравом смислу, и незадовољства, које су обични ироматраоцн и криминадисте тако лако иобркали. У случају нпаке грнже савести. туга и_кајање обедодан.уј у се неиосрелно за крн в ннол. још онда када кривнца није нозната . У случају пр пвпдн е гри же савест н, и код крп вапа к ојп немају ннкаква морална осећаја, ова Факта (туга и кајање) јавл> а.ју се тек у тренутку, када ће се казна пзрећи. плп п о тто је ова изцечена; ово бпва иоглавито у случају смртне осуде. Док је у прв ом случају грнж а савестн незавнсна . нлк ооље реД и и]х>тнвна пнтереснма окрнвљеном. у другоме сду чају, папр от ив, мора се нануститн свака н ада да неће бити кажњеи , и кајањ е може слу житп само да разњежн судије, н да пх умплостцвЈц оно може бар иомоћи осуђенпку да поднесеТГуке' и страховања нред нензбежном смрћу, онда, кад се он иочне Богу молити, са егоистичним осећајем да тако искуии вечни оироштај.