Бранич

13Р0Ј 20.

Б Р А Н И Ч.

09

шавне околности. Клд им је саонштена одлукн, они, као што он велн, ноказаше „неописану радост". Истога дана Кремије брањаше једнога убпду и усиео је да обсри предумишљај.. Чим је оптужени сазнао одлуку „бацпо је кану у вис, скочио је од радости пред еудијама и узвикнуо: каква срећа. та ја ћу бити осуђен само на затвор." х ) Оцеубица Шаму, дознавши да су му поротници нризналп олакшавне околности „саслушао је читање осуде са стварним задовољством." -) Једаи од војника осуђених у Веропи 1883, што су некога удавили „узвикпвао је радосно п изјављивао пеонисаич злдовољство", кад је дознао да је помилован. Тако, ако оставимо на страиу страх од смртне казне, питања о којима ћемо на другом месту говориги, ми констатујемо да сасвим нестаје гриже савести па и сећања на учињено кривично дело, кад је оно благо кажњено ; а ако је казна гешка кривцу је само жао што је кажњен. Тако један од оних које сам проматрао. протествујући што је као невин осуђен, додао је : „Судије су ме међутим јаче осудиле по што то доноси извршено дело." Други један говораше : „Осу ђен сам на вечну робију, то је неправда, пет или шест година било би и сувише." Н 3 ) ма да се,непрестано изговара ноказује нам да га нимало не мучи грижа савесги: „Један је дужник, вели он, мрзео на мој жнвот, гада сам се занитао. да ли треба да ја умрем? и рекао сам себи да је боље да то буде он. Нисам га потревио, без тога.... Што ме је упронастило, то је једна жена која је лажно код суда сведочила, иначе би се ја извукао са једном годином или осамнаест меееца." Н. говораше ми: „Учинио сам дело за које ме оптужују; али казна је сувише строга, то није вредило двадесет година." Тако су исто одговарали и многи други. (Наетавиће се).

*) Оезрте, Раусћо1о§1в па1игеПе. II, 195, 264, 365. 2 ) ^ев рагг1ен1еЈ, Сжиаев е<51ећгев стр. 29. 3 ) Писац је бедежио нумеру сваког испптиваног осуђеника. Ми то озде заиењујемо ниеменом Н. Ирев.