Бранич

12

нутку куповине постојалн услови, које закон тражи за трговачку куповину. Доцнији догађаји не могу изменити ирироду куповине. (Јнај, који је купујући једну ствар, имао наме.ру иреиродати је, врпш трговачкп посао, н ова куповина остаје трговачки посао, кад куиац у истпни небп купљену ствар препродао већ за себе задржао. Обрнуто: онај који купујући какву ствар, није имао намеру иреиродоти је, па је доцније препрода, и то са коришћу, не врпш трговачки посао. Ово за то, што закон говори о куиовини у цељи иреиродаје , и тпме не упућује само на два дела, која једно за другим долазе, на куповину коју прати продаја. већ упућује на два дела, од којих, једно дело има друго за узрок. Закон тражи даје куповина учињена у цељи препродаје, јер сама иродаја још није трговачки посао, као што ћемо ниже показати. Ко како да се сазна ова намера? Она се често јавља без нкаквих тешкоћа. Ако трговац купује ствари, које улазе у његову трговину. намера се природно претпоставља. Али, ако је реч о нетрговцу или о трговцу, но који купује стварп које не улазе у његову трговину, онда је већ теже, и има се решитл према околностима, природи и количини купљених ствари. Но приликом решавања мора се имати на уму, да се не иретиоставља да је каква ствар купљена у цељи трговине, већ онај. који то тврди, дужан је доказати, ио општим начелима о доказивању. У сумњи сматра се да је посао грађански. Сада покушаћемо да ближе одредимо смиеао закона и да изнесемо: шта је закон имао у виду. Оно што један посао чини трговачким, није толико намера ирепродаје сама по себи и једино, колико намера том препродајом постићи користи, јер ако ова намера не постоји, онда нема спекулпрања, па ни трговачког посла. Тако су трговачки судовп у Француској, у вшпе нрилика решилп: да маиуФактуристе не врше трговачке послове, кад, у интересу својих раденика, купе у велико потребне ствари за потрошак, и исте раденицима продају на мало по цени коштања. Исто