Бранич

БРОЈ 1 и 2

В Р А Н И Ч

17

вина и учињена, Оба акта, задахнута истом намером, треба да имају исги карактер, кад се један другим објашњава То је била п мисао, законодавчева, мисао, коју нам открива т. 1. §. 19. устројства, по којој продаја носи на себи грађански карактер, кад су предмет иродаје стварп, кије нису купљене. Овај проиис оправдан је, јер се ове продаје не могу уиоредити са онима које врши трговац. Продаја је трговачка у колико је последпца једног акта трговачке сиекулације. у колико је продавац извршио акт посредовања. Пример: кад писац нрода своје дело издавачу, то није трговачки иосао, јер писац продаје оно што је сам створпо; а трговачкн је посао, кад издавач прода то своје право другоме, јер он продаје оно што је купио. Ову идеју усвојио је законодавац у §. 19. но коме: „Не сиада у надлежност трговачког суда: 1. гшрнице подигнуте Јхротив госиодара, земљоделца, или винограџије због иродаје раме или (гиИа. што они обделавањем ироизводе." — Као што се вндп. закон је огласпо да земљорадња није трговачки посао. Да лп је ово основано? Земљорадња је мануфактурско предузеће са производпма земље, — вели Сеј; земља је пространа машина, којом се служи човек, за нроизводњу својих усева. За што, онда, разлнковати примену ове машине од сваке друге машине? Зар се данас земљорадња не приближује све више и впше средствима, којима се служи и индустрија? Обрађивање земље потребује иста оруђа. исте капитале као и ма какво мануФактурско нредузеће; за што давати разне карактере иодобним предузећима ? Ова посматрања могу бити основана са рационалног н економског гледишта. Али и наше законодавство не сматра да је земљорадник посреднпк, већ да он непосредно добија од природе оно што продаје, дакле да он ништа не препродаје. Генерализирајући ову одредбу, писци су мишљења, да трговачкн карактер немају ни она нредузећа, која се ограничавају само на томе, да даду већу вредност земаљским илп природним производима. Тако су Француски судови решили, Бранич, год. п. ' "2