Бранич

Б Р А Н И Ч

Тако, 1ши постављању на какво звање у државној слу:кби тга се пазити на одлично владање , способност и ирибављена нужна знања. И не могу се поставити у државну службу они, који су под туторством или старатељством. који су изгубили грађанску част, и који се одају страстима јавнога блуда, пијанчења, картања итп. (§§ 3 и 4 зак. о чиновницима грађ. реда и чл. 5 закона о судијама). Ови потоњи услови прате сваког у ошите чиновника на и судију целог његовог века у служби. „ЈВладање чиновника у служби и ван службе, п постунање спрам млађих и старијих, мора бпги (вели § 11 зак. о чинов.) одлично, изображеног човека и чиновника достојно." Значајно је, како се и старо законодавство наше брижљиво. и тако рећн очински, старало. да сачува чистоту судијскога карактера од сваке рђаве сенке. У једној старој уредби од 1836 године читамо ово: „Членовима исправничества забрањено 1е нод казнију лишенша свог званија на сокацима, или код своји кућа од људи тужбе примахи. и самовласно судити им, или од кога мига узимати. Член по самоме имену својему ваља да зна, да није суд, него само једна част суда, која без осталих части никому не може судитп; по тому дакле ваља му сваког оног, који би му се на сокаку, или код куће на што потужио, у суд упутити, и протолковатн му разлику пзмеНу суда и једног члена његовог. . . . • . У прочем судији није слободно по мејанама ићи, и тамо сједити, нити и увесељавати се." 1 У другој једној уредби од 24 Фебруара 1839 год. налазимо пзмеђу осталога и ове нрописе о дужности судија: „Сваки судпја ваља да буде слободан од сваког пристрастпја и користол.убија, и представљену му парницу. или кривицу, само ио чистој совјести и внутрењем увјеренију свом рјешити, док се о том законп не издаду. „Баља такође слободан да буде и од страсти, т. ј. да нит је нријатељством или мрзостију, ни.ти пак страом или

'-) Зборн. 30 стр. 143.

ш