Бранич

Б Р А Н И Ч

БРОЈ 1 II 2

намерењем коме допасти се, а особнто среброљубијем као највећпм правде непријатељем, повести се даде. „Дужан је бити умјерен, сирјеч да строгост правосудија с. благошћу својом умекша, и ублажи тако, да и онај парничар, који иарницу изгуби, или кривац, који се осуди, и сам увјери се, да је он парницу изгубио, или на казну осуђен, само једним правоеудијем. „Све то чииитп мора из нравог и нелицемјерног срца, будућп да судија, који је каку пресуду више из мрзости, него из тежења правосудија изрекао, кромје законој 'земаљској властп, ако се увати, такође п совјестп својој одговарати ће имати. „Да би судија звапије своје тим нзвјестније одправљао, надлежп му чешће на заклетву опомепути се, коју је ступленцјем у то положити морао." 1 ) Тражећи чист и чврст карактер од судије, старо законодавство давало му је н нека јемства за његову независност. „Никакав член суда, (вели тачка 42 устава од 1838 г.), не може бпти сбачен под нредложенијем, да је он изступио из својих дужности, пре него што ствар буде доказана у правосудцју по уредбама." Тачка 55 истог устава гласи опет: „ЈБуди од закоиа, имајући званија судејска, неће моћи ннгда променути службу, ни иолучити мјеста другкуда. кромје у судовима, и бит ће дужни заииматн се искључително у свом усовргаенствованију у части судејској." У уредби о уређењу судова од 26 Јануара 1840 год. налазимо ово: „Предсједатељ и членови судова законнм иутем н начииом постављенп, као и остали званичници, неће се моћи званија свога лишнти, без редовног исљедованија и пресуде еудејске, због учпњени н доказани престунленија; које ће се псљедованпје само по предварителном налогу и упутствованију

•5 РЈечник ;!зкона, уредаба, и пр. и пр., у кк.ажестну Србији, 1856, стр. 474.