Бранич

Б Р А Н ЈГ Ч

25

нопечитељства правосудија. којему прпггада жалбе против судија примати и к решеаију упућивати, предузимати моћи." 1 ) Но ие само то, већ по закону о чпиовницима грађ. реда од 24 Марта 1861 год. (зб. 14 стр. 38) § 40, над суднјама се није могла ни казна одузимања п.тате админпстративнпм путем пзрицати. Кад се узме, да судије нису могле битн лишене звања, ннти смакнуте на ниже звање, ни одузећем плате кажњене, док осуда о томе не пређе готово све постеиене судове, онда доиста морамо се с хвалом одазвати тадашњем нашем законодавству на нажњи, коју је поклањало судијскоме реду. Такав је дух законоданства био до годпне 1864; а доцнпје законодавство задахнуто је бпло другпм духом према суднјама. Закон о чиновницима грађанског реда од 15 Фебруара 1864 год., у погледу кажњења за иступе у дужности п ван ове, изравнао је еудије са осталим чиновницима, и подвргао их сућеп.у дисциплннарноме и казнама дисцпплинарним. Но овоме закону судију је могао да казни председннк суда ппсменим укором и одузимањем плате до 15 дана; а како овим казнама тако и одузпмањем нлате до три месеца могао је п председнике п судије да казни мннистар правде. Највећу дпсциплинарну казну, одпуштање из службе, изрицао је днсциплинарни суд, кога смо састав раније, у I делу овога реФе-' рата, прегледали. За злочине и престуне у званичној дужностн дават је судија иод редовни суд онако исто као и обичан чиновни.к; н ако би редовпим судом из иедостатка доказа ос-гобођен био, могла га је влада по своме нахоћењу дати још и дисцинлннарном суду, да овај реши, да ли ће се у служби задржати илн отпустити. И за нодмитљивост, где би се увидело, да к по казненом закону највећа казна може бити лишење службе, дават је судија дисцицлинарном суду на суђење. Један једпни изузетак учињен је § 63 овога закона, у томе, што за злочине п престуне учнњене у сућењу, н то само утрп с-зучаја, кад но чести суђен.а по нрепоруцп чијој протзивно заЈ | Збор. 1, стр. 183.