Бранич

26

Б V А Н II Ч

врој 1 и 2

кону реши н нресудн какво дело — § 109, — кад неће да судп — § 120 — н кад се при саелушавању, ислеђивању или решавању, намерно нлп пз нехага учинн повиним какве неправде — § 127. — судија се није могао никад подчињавати суђењу дисциплинарног суда, него је потпадао под суђење редовннх судова. За остале дакле крнвице у дужности по казненоме законику кажњиве, судија је био у истом положају као и други чиновнжк. Старо законодавство, као што смо видели, даваше чиновницима у опште па и судијама јаче гарантије за звање, него доцније законодавство. Ни један чиновник не могаше бити збачен са звања без пресуде реДовних судова, до закона о чиновницнма од 1804 год., а но овоме закону може путем административиог суђења. Што је законодавство од 181)4 год. одузело административним чиновницима нравне гарантије на зваи-е, које им даваше дотадашње законодавство г то се даје ласно разумети; али за што није судије одвојило у томе погледу од уиравних чиновника, то је тешко погодити. Оно је могло држати, да је штетно за државну службу, кад би влада међу својим органпма и такве трнити морала, који не само не нотиомажу њезине намере и наредбе, него само о томе мисле и раде, како ће овима што внше нротивника спремити; оно је могло, и то с нравом сматрати, да систематичка опозиција чиновника противу владе ствара земл.нште нереду и растројству државном; и да ни једног чпновника, који врбује ненријатеље владиним мислима, влада не може и не треба да трпи. Закоиодавство је могдо налазити. да је за ауторитет и рад управе штетно, кад бп ова са својим чиновницима парннцу иред судовима морала водити, па изгубив иарницу, иринуђена била, да ипак свога парннчара и даље у служби трпи; и да за интересе државне службе нема доволшо гарантије, ако обнчни, редовни судови, свагда решаватн морају, да лн ће у службн остати чиновник, коме влада не може и даље да повери послове државне. Ови, к овпма слични ногледи, могли су доиста да руководе злконодавство, да обнђе тешке Форме нроцедуре пред обичним су-