Бранич

БРОЈ 1 II 2

Б Р А Н И Ч

27

довпма, и да потражи за чиновнике такав суд, којп је у стању да пзмери и оце^ц сву политичку важност управнпх ноелова и њихов уплив на државну службу. Што је законодавство за суђење чиновницима одстуинло од редовне ироцедуре и редовиога судства, и завело особени дпсцшшгаарни суд, то се, дакле, даје правдати са интересима државне службе само у погледу на административне чиновнике, али не и за судије. Природа судијске службе битно се разликује од службе других чиновника. Докле ови други имају да врше послове по законима и наредбама иретиостављених им власти. дотле судије при изрицању правде не стоје нн под којом влашћу осим закона; морају непрестано пред очима да имају само законе, да по њима суде независно и самостално, без обзира на личностп. којима суде, и на последице својега суђења. Суднје, ми смо то казали на другом месту, нису л,уди какве лнчности, или какве страике, него су слуге закона и зе.иље. Да би се имало јемсгва, да ће судије у изрнцању правде бпти самосталне и независне, неизбежно је потребно, да оне имају довољно јаке правне гарантије за своје звање н лични положај у њему. Под законодавством од IX (ј4 год., као што смо видели, ове гарантије биле су врло слабе и готово никакве. Једина гарантија могла је судијама још бити у доброј вољи владиној: али и ова гарантија, као и све у -опште гарантије, које само од воље личности завнсе, била је нестална. Ја знам неке наше образоване чиновнике и признате правннчке капацитете, који су такође мењали своје споствено гледшите у нитању о судијској независности. На прилику док су били на судијској столици. прекрасно су умели да развијају и усмено и путем штампе идеје и начела потпуне суднјске независности п сталности, а кад су дошли на <1>отељ министра правде, радшш су по старом као и њихови иретходннцн. н пунили указе са премештајем судија по нотреби службе. Да ли је то свуда и према сваком премештеном судијп било право или не, није место овде да расправљамо: