Бранич

БРОЈ 1 и 2

Б Р А Н И Ч

57

виноград пок. Марка а не тужилаца, онда је према томе имао да цени и државину спорног имања, т. ј. да ли така државина, где се синовн затеку на имању очевом, може бити од штете за повериоце очеве (§ 301 грађ. зак.) — и са ових разлога ушннти горњу пресуду анелацноног суда. Но апелациони суд не прими ове нримедбе са ових нротпвразлога: „Пре свега апелациони суд не дели мишлење касац. суда, да се на дослеђењу не могу нодносити нови докази, јер ио § 314 грађ. суд. иоступка само у незадовољству не иримају се нови докази, али кад се нареди дослеђење, на ма то бпло да се сазна вредност спорног имања, као што је овде случај, онда иарнична страна има права да се користи приликом да иоднесе нове доказе, које до тада још није уиотребила за своје право, пошто наведеним законским пронисом није искључена та могућност. И апелациони суд, држећи се тога гледишта, узео је у оцену доказе тужнлачке стране, које је она на дослеђењу поднела п ствар на основу нстих пресудпо. Што се тиче самог уверења општине поншпчке од12 Фебруара 1^83 год., на које касационн суд удара као да не одговара закону, апелацнони суд има приметити, да је исто уверење ценио по § 187 грађ. иост. као што је у пресуди казано, п њиме се заиста доказује својнна тужилаца на спорни виноград; јер се истим уверељем тврди да је тужиоцима, а не њиховом оцу, одељено од утрине општнне поишичке у месту званом „Бабишту" и једно нарче земље за виноград. Ово иак уверење аиелациони суд нмје ценио ио § 56 шумске уредбе за то, што на основу истога уверења и није дата тужиоцима земља, већ се истим уверењем тврди само Факт, да је поменуто место за виноград било раније дато тужиоцима на ужпвање. Што се тиче оног навода касац. суда, да су тужиоци требали да поступе по § 57 поменуте уредбе, т. ј. да ураде оно, што је тамо прописано, па да земља — поклон — постане њихова евојпна — не може се овде узетн као разлог, да су тужиоци тиме изгубили право на снорну земљу, пошто њих не гони општина и она им не спори нраво на исту земљу. Дакле тај навод касац. суда имао би своје законске вредности, кад би општина тражила своју земљу натраг, односно кад би она нолагала нраво на добијени новац. Односно интаб. уверења нз кога се види, да је Таса ставио интабулацију на нмање Марково, оца тужилаца, још 1859 год. где се сиомињу и внногради, анелациони суд казао је у својој цресуди, да нста интабулација не може користити туженоме, као пријемнику права поменутог Тасе ирема § 314 грађ. законика, на баш да је и на сам спорни виноград интабулација стављена, што се то јасно не видн нз